Danas je patronažna došla obać Starog.
Niko je ni zva.
Stari joj je na popisu pacijenata i ona mi se najavi jedan put misečno.
Dođe s njin i nama porazgovarat.
Vidit kako je.
Izmirit mu tlak i cukar.
I sve evidentira u svoju bilježnicu.
Stari je dobro.
Još uvik je dobro.
Ona, mlada.
Lipa.
Šesna.
Ljudina.
I onda deboto uru ćaskamo o svemu.
Uglavnon o zdravstvu.
Ja, koja znan kako ono funkcionira u drugen najvećen Gradu, san u čudu.
Slušan je.
I sve san više ka Alisa u zemji čudesa.
Ona je patronažna sestra.
Terenska.
Svaki dan obilazi veliki broj pacijenata.
I one bivše.
Da vidi kako se oporavjaju.
I to u puno malih vala, mista, zaselaka.
Većina mista ka moja vala.
Samoća.
Nigdi nikoga.
A sve vale razbucane na velike udajenosti.
Teške i vrlo potrebite pacijente obađe i pet puta dnevno.
Ja u čudu.
Da pet puta??
Koliko god puta triba, kaže.
I danju i noću.
Tako su organizirani.
I kad neko parti, kaže, tužna je.
Jer dugo boravi u njihoven domu.
Zbliži se.
U pomoći i tuzi.
Pitan je kako ne pukne?
Puno tuge ni za nikoga dobro.
A ona nasmijana.
Vedra.
Ozarena.
Priča grube stvari sa lakoćon pera.
Kaže, meni je moj posal svetinja.
A vidi se iz aviona da svoj posal čovika obavja s najvećin gušton.
Jedno tako malo misto organiziralo je palijativnu skrb.
Dapače, sve stare bolesne, ali ne i nemoćne, su svrstali u tu kategoriju.
I o njima vode brigu.
Kontinuirano.
A moj Grad taku skrb nema još ni u zametku.
Oko 3.000 stanovnika Sela, naspram 200.000 šire okolice mog Grada.
Ovdi svaki čovik, čovik.
U Gradu velik broj pacijenata ka sredstvo podkusuravanja.
Znan po materi.
Karcinom dojke dva puta.
Karcinom pluća jedan put.
Kuverte puno puta.
Prvi put kad san pružila ruku mislila san da ću umrit.
Posli je išlo lako.
Otac infarkt.
Jedan.
Kuverta dva puta.
Ja pravnica u kaznenon djelu davanja mita.
Da nisan morala, ne bi.
Ali ko moze gledat svog najbližeg kako umire u mukama?
A sustavu se fučka.
Mama nepokretna.
Na sto kabela prikjučena.
Raspada se.
A pomoćno osoblje joj stavi pijadelu sa hranon na stol po sredini sobe.
Kojeg mater može samo gledat.
I onda plaćaš milost.
Plaćaš ljudskost.
Koja s kuverton dođe i ode.
Do novog slučaja.
Sramin se.
Moji otočki nemaju sredstava.
Očito ka ni ovi u mom Gradu.
Al ljudskosti i srca imaju.
Sve se svelo na dobru organizaciju likara i sestara.
I volju.
I žeju.
Prepričala ona neke slučajeve.
Teške i preteške.
A o sebi ni riči.
A dio je svake priče.
Gledan je s puno miline i jubavi u srcu.
Ka sestru po krvi po milostivosti i odgovornosti.
Ka sestru po krvi u ljudskosti.
Ka sestru po krvi u skromnosti.
I ka sestru po egu koji se negdi davno upokojio.
I onda je na pepelu ega izresla grandeca od ljudskosti.
Slušan je i gledan
I prebiren po iskustvima.
Istina je i ono šta san prošla.
Istinaje i ovo šta danas slušan i vidin.
Ona istina mi ka drača u grlu.
Ova ka ozarenost srca.
Ni tila ništa osin čaše vode.
Ostavjala san je na pašta fažolu i suvom.
Nasmijala se i zahvalila.
Čeka je posal.
Vaja joj poć na drugu stranu škoja.
Možda nekon drugon prilikon sidne s nama.
Podruži se i ruča.
Nenajavjeno.
Pa šta se na trpezi nađe.
Tako je uvik najboje.
Jedna divna, mlada sestra Sanja.
Unila mi svitlost u današnji dan.
I svaki slijedeći.
Jer ima ljudi.
Velikana na našoj sceni.
Post je objavljen 12.12.2018. u 09:55 sati.