Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 21.12.2018.

Bakalar

Kad smo jučer došli iz Grada išli smo odma raskupusat robu.
I stit stvari na misto.
Volin šest i red.
Oduvik.

Čin smo ušli u našu sobu osjeti se neki čudni vonj.
Na prvu poznat.
Al ne baš ugodan.
Oba smo se pogledali.
Ni nan bilo ništa jasno.

Stari je u prizemju.
Mi na katu.
Kako to?
Kad smo odlazili ostavila san sve glanc čisto.

Mogla san i mislit ko je umiša svoje prste.
Sveti Nikola nije.
Dida Mraz nije.
Sveta Luce nije.
A još uvik u vali samo nas troje.
Dakle, Stari.

Kako imamo puno slika po zidovima, nismo ih od prve vidili.
Jedan bakalar je repon zakuca na zid poviše Njegove glave.
Drugi, iznad mog kušina.

Jedan za Badnjak.
Jedan za Novu godinu.

To je bilo iznenađenje.
Od Starog.
Za nas.

Ko se moga jidit na njega.
Šta je soba malo puno zavonjala.

Napravila san propuh.
A bakalare stila u špajzu.

Danas prvog potopila.
Na Badnjak ću ga na crveno.
Lipo ja to sparićam.
Uz topli domaći kruh s maslinovin ujem..
Kojeg od gušta zamisin svojin rukama.
I za slatko malo fritula.

I to će bit to.
Mir za stolon.
Jubav u srcima.
Samo žeja da budemo zdravi.
Prije svega naše cure.
I još svi na okupu.

Mama će biti sa mnom.
U mislima.
U srcu.
U uspomenama.
I jidit će se na mene.
Puno.
Jer ona je uvik volila da svega bude previše.
Pa bi danima nakuvavala spize i spize.
Kolača i kolača.

A vidi mene sada.
Di su dva predjela?
Di su tri glavna jela?
Di je 10 vrsta kolača?

Ja san ka drugačija.
Bar malo.
Ni potribe pretjerivat kad smo sami nas troje.
I kad se ne može pojist više nego li se može.
Stari ka tić.
Ja i ON još možemo potegnit spize.
Al sve manje u sljedovima.
Ka nekad.

Ako nam dođu kumovi za Novu godinu bit ću i više nego moja mama.
Oduvik san to bila kad su u pitanju prijateji.
Kojima volin kuvat.
I kuvat.
I kuvat.
I da oni guštaju.
I predu.
I budu siti u stomaku.
I duši.
I srcu.
Svi sretni.
Jer prijateji su blagoslov.
Uviiiiik!!!!
Bez njih mi život nezamisliv.

Hvala nebesima da Stari još uvik zna šta je bakalar.
Da je sam sija u auto i iša ga kupit 10 kilometara u Selo.
Da ga je na svoj, humorom prepoznatljiv način, zakuca u našu sobu.

I da će ga, pouzdano znam, pojist s gušton.
I pojubit me u obraz.
I reći:

ovo je, srce moje, za pet.

21.12.2018. u 18:28 • 12 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.