Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 10.12.2018.

Teške boje

Bojin li se starosti?
Bojimo li se je svi?

I živemo li svi dostojno dar života?
Pa nan je žaj napustit tu grandecu koju smo njegovali do dana D.

Gledan Starog kako se minja.
Urušava.
Smanjuje.
Usukava.
Buca pojmove.
Zaboravja.

Još uvik je relativno dobro.

A bija je zgodan.
Uspravan.
Ispravan.
Intelektualac.
Kulturan
Čist.
Njegovan.
Samouk za milijun poslova.

Pa je onda je nastupilo vrime "bašmebrigazadrugoga."
Pa je onda nastupilo vrime "bašmebrigaštasenekupan"
I puno toga drugog je nastupilo.
Uglavnon, ništa lipog.

Gledan ga kad on to ne vidi.
Starost izvire iz svake pore.
Nemoć i potrebitost o drugom sve očitija.
Potrebitost o drugom sam ja.
Jedino dite.
ON će uskočit i pomoć.
Al Stari je prvenstveno moja briga.

I zato puno toga ne mogu.
Puno toga šta u meni vrišti i pita za učinit.
Sada i odma.
A ne mogu jer živemo u vali.
Bez stanovnika.
Bez ikakve ponude i sadržaja.
Osim onih koje sama sebi nametnem.
Ili ih On i ja zajedno osmislimo.

Puno toga ne mogu jer Stari ne bi u Grad.
Jer mu je vala svetinja života.
Navika.
Bez nje će umrit.
U njoj je posta vuk samotnjak
A onda si postavljam objektivno pitanje: koja je razumna mjera žrtve?
Do koje mjere svoju odgovornost, samilost, milostivost i vrijeme života podariti drugom?

Nema starenja bez žrtve.
Obostrane.
I potrebe i potpore.

Ali samo ako o njoj ne razmišljaš na vrime.

Ja san svoje najdraže čeri odavno stavila prid zid.
U svojim davnim zrelim četrdesetim godinama.
U punoj radnoj i životnoj snazi.
I načela temu vlastite buduće starosti i nemoći.

One su se ljutile.
Izbjegavale temu.
Nisu tile o tome pričat.

Teške su to teme.
Priznajen.

Ali su život.
A od života se ne biži.

Čini ga se dostojanstvenim kad god je to moguće.
I ako to ne raščistiš dok si priseban i svoj, kad ćeš?

Dobile su jasne smjernice.
Bez imalo patetike.
Sa dozom lepršavog humora i lakoće.

Na prve znake da nisam svoja, sa mnom u dom.
Ne želin obavljat nuždu pred njima.
Ne želin da mi one stavjaju pelene.
Ne želin ih neprepoznavat.
Iman pravo na svoje dostojanstvo i svoje odluke i izbore.
I zato ih donosim sada.

Pa čak i ako buden svoja zašto ne u dom?
Već se u njemu vidin s Glorijetom .
I kako tamo nastavljamo sve projekte našeg aktivnog prijatejskog života.
Koje smo s velikon radošću upražnjavale.
Dok nas životne okolnosti nisu porazmistile.
Ka na šahovskoj ploči života, na suprotne strane.
U kilometrima razdaljine.
A ne ka suparnice.
Nego samo ka igračice koje uživaju na svom Putu biti pijuni, lovci, topovi , konji i ponekad kraljice.
Svaka uloga nan je u zajedničkin projektima bila igra i inspiracija.
Jer je ona moja genijalna prijatejica!

A kad me ne bude.
Sve u prah.

To sam s curama raščistila.
S njima je to, na kraju, bilo razumno.
Bez obzira na njihovu mladost i težinu teme.
S Njim je o tome nemoguće pričat.
Stavija je veto na tu temu.
Poštujen.

I vraćan se opet na početak.
Bojin li se starosti?

Bojin se nemoći.
Duge bolesti.
Vlastite boli.
Tereta onima koje volin.
Boli onih koje volin.
Jer se volimo do neba.

I da napokon odgovorin na svoje pitanje.
Bojin li se starosti?

Ne bojin se starosti.
Bojin se onoga šta možebitno donosi.

Zima na škoju je teška.
I nosi sa sobon teške, škure teme.

10.12.2018. u 08:18 • 3 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.