Jedan od obaveznih dnevnih sadržaja su nam popodnevne šetnje.
S Rokijem.
Naših pet kilometara.
Tako, na neki način, ON i ja malo izmaknemo Starom.
I imamo samo svoje vrime.
Ponekad komentiramo svakodnevicu.
Nešto šta nas je u zajednici nažuljalo.
Ili ozarilo.
Ponekad društvena zbivanja.
Ponekad uživamo u obostranoj tišini.
A često tišinu prekidam ja tražeći u oblacima figure, likove, obrise, priču.
Pa ga gnjavim: vidiš li ti isto šta i ja.
Smije se.
Kaže da mu je najdraže šetat kad je burovito.
Jer se onda nebo cakli.
Modri.
Bez oblačka.
I onda ja ne tražin bajku na nebu.
Kako je dnevna ruta uvik ista vidim promine.
Je li neki grm procvitao.
Je li uvenija.
Kako je planika rodila.
Vide li se na makadamu tragovi guma nekog auta.
Je li to nova mačka iz donjeg dila vale.
I je li se kojim slučajem barem neki susid zaletija iz Sela proluftat kuću.
Ne srećemo nikoga.
Jer nikoga nema.
To je pravilo.
Milijun posto smo upućeni jedno na drugo.
Toliko godina zajedništva.
Za koji dan 37 godina braka.
I 42 godine veze.
ON me još drži za ruku.
I u vali.
I u Selu.
I u Gradu.
Koliko toga smo ispričali bez riječi.
Samo pogledom.
U šetnjama.
Tišina ko milijun ispisanih stranica.
Pogled ko tomovi knjiga.
Kako bi drugačije opstali u ovoj izolaciji.
Koja nije karantena.
Nego vlastiti izbor u odnosu na sve životne okolnosti.
I oboje prirodoljupci.
Drugačije bi bilo nemoguće.
Od Lastova je sjevnilo.
I zagrmilo.
Moglo bi sneverat.
Požurili smo da ne okisnemo.
A ko da smo jedan put?
U dnevnom kotlovnica.
Stari priključen na CMC.
Neko piva Božić bez tebe.
ON pita ko je to.
Ja kažen da ne znam.
Možda neka od novih kojima ne znan ime.
Stari prekida ispunjavat križaljku.
Pogleda nas.
Spusti očale na nos i šokiran našin neznanjen kaže:
pa to je Lidija Bačić.
Ona van ima 33 godine.
Ja provjeravan na google.
Je.
Da senilan?
Da loše?
Post je objavljen 13.12.2018. u 13:14 sati.