Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 08.12.2018.

Čaj

Išla san u vrtal ubrat čaja. Iman mažuranu, mentu i čelinu ljubicu. Mi to ovdi tako zovemo.
A kad uzavre pusti miris s dušon.
I uspomenama.

Ja mala.
Tri ili četiri godine.
Kod tete na Selu.
Ja i njeno troje dice.
Dvi rodice i rođak.
Vršnjaci.

Teta anđeo.
A neimaština velika.

Za doručak pola okruglog, tvrdog kolača.
Od onih šta su se godinama prodavali u butigama nanizani na konope.
I visili su na visoko.
Na brokvama.
Jeli ih uz čaj iz vrtla.
Za večeru druga polovina kolača.
I opet čaj iz vrtla.

Za bolje nismo znali. I to nan je bilo dobro.
Kompenzacija neimaštini je bilo obilje tetine ljubavi.
Njeno veliko srce.
Igra u poju.
Bez granica i ograda.
Bez vremena i ukora.
Mačani i bosi.
I polugoli.

Tako je bilo sve oko nas.
Pa se neimaština podrazumijevala.
I nije se zvala neimaština.
Nego život.

Kruv i mast su imali dvi opcije.
Ona sa cukron i slana sa crvenon paprikon i malo soli.
Uvik je bilo usoljene ribe.
I s njon najčešće leća ili zeje.

Ko je zna za bombone i čikolade?
Nismo znali pa nan nije ni pitalo.
Zamjena je bila suva smokva i grožđice s tavana.
I suhi rogač kojeg smo sami brali.

Uvik smo bili brljavi.
Najčešće od murve. I igranja po suhozidima.
Struje nije bilo. Televizori su bili nepoznanica.
Uz obroke se sidilo za stolon. Stariji su puno pričali i smijali se.
Često su pivali.
Igrali na briškulu i trešetu.
Svi sa čašama bevande.
Tada Žuja nije bila zakon.
Neki drugi zakoni su vladali zemjom i nebom.
I među ljudima.

Niko od rodbine, prijateja i susida nije zvonija na vrata.
Zvono nije postojalo.
Dovikivali su se, ej Mareeeeeee, jesi doma?
I ne čekajući odgovor, svi su ulazili.

Ponekad bi mi dica dobili koji keks na slova.
Stariji bi ih izvuklih iz džepa traveše, pa bi se mi minjali da nan ne budu ista.
Ali slovo" i" je bija mali keks pa nije bija poželjan za minjanje.
Već smo ka dica naučili trgovat i ne minjat više za manje.

Dan kad bi teta ispekla kroštule za nas dicu je bija svetac.
Bile su posute cukrom, kojeg bi najprije polizali.
I mljackali.
Zadovoljni i siti.

Mi dica nikad nismo dobivali novac.
Pokloni su bili minduli i suhe smokve.
I gačice ili piđame od lancuna.
Najčešće starih.
A mlađa dica su dobivala ono šta su starija prerasla.
Zato smo morali bit pažljivi.
I čuvat robu.

Bilo je lipo bit dite na Selu.
Meni, gradskon ditetu posebno.
Jer ja san bila tu samo u prolazu.

Ali dovoljno da mi ditinjstvo ima boje.
Emocije.
Toplinu.
Ljubav.
I neizbrisive uspomene.
Jer, ništa se ne podrazumijeva.

A išla san samo ubrat čaj u svoj vrtal.
Da ga popijemo Stari, ON i ja.


08.12.2018. u 11:11 • 3 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.