Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 08.04.2019.

Ponedibljak


Ponovo palimo peć na drva.
Vlažno je i ladno.
Sto nijansi sive.
I na nebu i na moru.

Quattro aprilanti, quaranta duranti.
Stari je zaboravija šta je špinat, mogu li se rodit ženski i muški blizanac, ma ovo nije zaboravija.
Ponavlja to ka papagaj. Ka mantru.
I uglazbija je.
A, muko moja. :-)
Nadan se da će ovo bljakavo vrime otić s krajen šetemane.
Da će ovo quaranta duranti preselit susidima, u Italiju.
Odakle je i došlo.

Spustila se na more.
A spustit se na more, znači učinit deset skala.
I eto me.
A na moru druga perspektiva.
Lastovo u izmaglici.
Oblaci zalegli i vuku se po obroncima škoja priko puta.
A škoj otežao u zelenilu guste makije i borove šume. Kojoj je kiša isprala žutilo.
Koliko li sam puta ovo preplivala.
Ka dite. Ka cura. I još do nedavna.
Sada se liti više ne usudin.
Gliseri, jetskiji i surferi zavladaju valon.
I ne razumin zašto turisti izaberu pustu valu. A onda traže šušur i buku velegrada.
I standardno krše propise.
O brzini na moru i udaljenosti od kraja.

Moja vala je neprepoznatljiva liti.
Ka da svuče ruho mira.
I navuče urbano.
Živi šušur.
Liiti mi to smeta.
A sada mi to fali.
Eto, ko bi pomirija mir i nemir u sebi.

Tri dupina su prošla ne deset metara od mene.
Mama i dva mališa.
Uvik mi pita zagrlit ih.
Uranjaju, zaranjaju.
Rade salta u zraku.
I baš ka da je predstava za mene.

Sto nijansi sive.
Na nebu. I na moru.
Al, sada i ovdi, naprosto lipo.
Nije ponedibljak.


08.04.2019. u 16:19 • 9 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.