Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 13.04.2019.

Kašnjenje


Volin kuvati. Oduvik. Neću se zapustit ni ako san sama.
Nisan od onih šta reču, aaaaa, neću za samu sebe ništa sparićat.
Volin kuvat i svojin curama. Volin kuvat za prijateje.
I svaki dan kuvan. Samo ponekad ostane za drugi dan. Baš se to ritko dogodi.
Nama je ovdi, u vali, obid u podne i kvarat.
Prilagodili smo se Starom. Onako kako su on i mater jili.
Godinama.

Danas je prošlo podne i kvarat, a Stari se pogubija.
Nema ga.
Ovo se već ponavja.
Izlazin na cestu. Gledan livo, desno, jedino šta i mogu. I nema ga.
Doša je u jedan.
I onda je dobija porciju jezikove juve.
O kašnjenju. I nepoštivanju onoga ko kuva.
Jer zapečene palačinke sa meson, prelivene posebnin šugon, više nisu ni izbliza izgledale ka u vrime kad su bile za stavit na trpezu.
Dobija je zadatak nosit sat i mislit kad je obid.

Ma pojia je lipo. I slatko. I obilato.
ON je pojia duplo. Reka je da su palačinke za pet.
A naravno, za posli su imali obećanu tortu.
Al Stari se škica. Ni mu drago da san na njega vikala.
Onda san ja njemu rekla da mu samo vraćan ono čemu me naučija.

Dakle, sve je počelo kad san imala sedan godina.
I išla prijatejici iz razreda na rođendan.
Ona stanovala priko puta naše zgrade. Jasno, u Gradu.
Stari je reka da dođen doma u sedan.
A mi se zaigrali na kukalo, vatalo, grupa traži grupu.
Litnje vrime i dan do kasne ure.
I kad je bilo najlipše tribala san se vratit doma.
Dok prikica ni rekla da rečen ocu da sam imala izlaz do osan.
I tako san ostala landrat vani. I guštat u igri.
A doma san došla cila na iglama.
Stari je bija u sobi i gleda dnevnik.
Šlape su mu bile u hodniku, jer mater ni dala u sobu sa postolama. Ni sa šlapama.
Samo u čiste bičve.
Lipo san pozdravila. Stari me pita da di san do sad?
Na rođendanu, rekla san mu.
A on, do kada san tribala doć doma?
Onako nemušto san rekla do osan.
Stari je prvo pogleda na sat. Pa je pogleda mene ka da san na rengenu i reka najnormalniji glason: doooobrooo, a, zašto si onda zakasnila ove tri minute.
Oprostija sat, ali ne i taj višak priko osan.

Od tada više nikad u životu nisan nigdi zakasnila. Nikad!
I zato san mu ovo ispričala. Da se siti di je točnost počela.
Ispričala san mu.
Ma njemu je to bila nova priča.
Jer stare, izvorne, se ne sića.

13.04.2019. u 14:20 • 14 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.