Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 26.04.2019.

Suživot


Danas san, u Selo, zvala anbulantu. Starom nestaju pirule. On o tome ne vodi konta. Nisu to njegova posla. Pa su moja. Ja mu ih lipo rasporedin u kutijicu, da zna kad šta popit. Na njoj piše jutro, podne, popodne i večer. Ali on ni o tome ne vodi brige. Pa vodin ja.
Na stolu ga uvik čeka doručak, obid i večera. Uvik toplo i svježe. Ka i nama. Pojidemo isto i skupa. Da ne stavin na trpezu, on se ne bi ni sitija da je vrime nešto pojist. Zato se sitin ja.
Šta god je stariji to mu je voda veći neprijatej. Najrađe bi to priskaka. Prisvuć se i okupat ni za živu glavu. To uopće ne obadaje. Zato obadajen ja.
Iziđe u vrtal kad je zvizdan i sunce ožeže. On to ni ne ćuti. Ma ćutin ja.
Nokti bi mu mogli izrest ka u sokola. Koga briga. A, eto mene.
I tako suživimo zajedništvo već duže vrime.
Život je jedno čudo.
Kad se prestaneš čudit, ode sve kvragu.

26.04.2019. u 14:48 • 15 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.