Marketing
Utiha u vali
Ujutro i dalje navijan alarm. Iako ne radin već tri godine.
Alarm mi je Oliver, moj lipi anđele.
Više ne zvoni u pet ipo. Sad ga navijan u sedan.
I do sada se samo dva puta oglasija. Ali ne zato jer smo prespavali.
Nego šta san ga zaboravila stavit na off.
Svi mi se rugaju. Ali to je jače od mene.
Nespavači jedva čekaju jutro. I šta prije se dignit iz posteje.
Taka san, šta da radin.
A vani utiha legla na valu.
Utiha od južine.
Oblaci se spustili na more.
I klize površinon dodirujući je.
Nestvarno.
Mistično.
More miruje, a nebo šeta.
Oliver piva:
Ka i uvik gledan more
Ovu tajnu koja diše
Ovu mrižu šta me vuče
U tamne dubine
Sve kroz pismu u dajine
I da oću i da smim
Ne bi moga skupit
Svu lipotu života
Niti suze ovog svita.
Puno puta je pasa valon sa svojin brodon.
A sad, u ovoj utihi i on počiva samo par kilometara dalje.
Počiva, a živ.
Posli doručka i kave se uputili u Selo.
Teta nabrala žutinice i mišance.
I šparoge.
I sve očistila.
Moja zlatna teta Maro.
Puten vozimo kroz oblake.
Cesta vlažna.
Klizimo bešumno.
Kroz oblake.
A oni zaposjeli cestu, raslinje, borovinu.
Jesmo li to zašli u četvrtu dimenziju?
Onostrano?
Sve je magličasto, nestvarno, pretiho.
Nigdi nikoga.
Jesmo li uopće živi?
Danas mi je i mozak u leru.
Bez misli.
Bez tenzija.
Samo oči gutaju ovi smiraj i tako overdozirana lelujan.
Bože, kako je lipo.
Post je objavljen 10.04.2019. u 14:37 sati.