Izišlo sunce.
Napokon!
Otvorilo se nebo.
Plavetnilo sišlo s visina.
Rastjeralo mrsku sivu.
Svaka stanica mi treperi.
Koliko ushita i radosti!
Koliko ljubavi između mene i prozračnosti.
Mene i Svitla.
Mene i Neba.
Mene i Njega.
U beskonačnoj sponi naše Jednote.
Teraca blišći.
Podasrtla se toplini s visina.
Kapjice na stablima ka vatromet prskalica.
Milijuni zraka isprepliću se i vrište:
Svitlo je naš život!!!
I more se smirilo.
Isprevrćalo mu utrobu.
Izokrenulo ga.
Zarotiralo.
Napokon dahnilo.
Otvara mi svoju modrinu.
Podastire bistroćom nutrinu svoju.
Dno, ko izlog.
Ništa na prodaju.
Samo za dušu i srce.
Sidin na ogradi.
I predem radošću.
Grijen kosti i misli.
Svitlo u Svitlu.
Tren u kojem se sabilo sve šta jesam.
Sve šta je moje i važno mi za biti.
I sve stalo u osjet prihvaćanja.
U njemu ja.
I on u meni.
Jedno.