Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 17.02.2019.

Bakalar s posveton


Noć je bila košmarna. Katkad je boje da ne spin ni ono malo šta mi se omakne, a miri se u minutama.
Nikad ništa od vraćanja unazad.
Od premotavanja filma.
I rasprava sa sobon, tipa: šta bi bilo da je bilo.
Samo znan da je sedan godina proteklo ka u trenu.
Al sve šta je bilo u tih sedan godina, vičnost.

Jutro je osvanulo ka uje na platnu.
Od Mihanovića.
I ne znan je li stvarnost gori ili je stvarnost odraz u moru.
Ili živimo oboje.
I stvarnost i iluziju.

Stari je kupija bakalar. Norveški. Oni vakumirani.
Očistila ga u moru.
Oko nogu mi se umiljavale maške.
A u moru se skupili cipli i pirke. I grabili šta bacin.

Kako je samo volija doć ovdi.
I zajebavat svih i sve.
Za to nema ni bojeg, ni finijeg izraza.
Sad prede na nebu.
I smijulji se. Jer san, zajebaje, izgovorila i napisala.
A dok ga je bilo, na sve san odgovarala, a u klinac.
I to je bija moj maksimum. Od beštimje.

A on je kočijašija. Najslaje s mojom materom.
Njih dvoje ka u najgoroj krčmi.
Pojist. Popit. Zapivat. Gestikulirat.
I zabavjat svih.
A mi bi cenili. Previjali se od smija.
On je bija prvak svita.
Prvak svita u zajebanciji.
Prvak svita u drugarstvu.
Ali jedno prvenstvo ni osvojia.
Izgubija Grand prix života.
Uša u finale.
I više se nikad nije vratija u trku.
Samo današnja šoneta u novine.
Ka spomen da je bija.
Da smo bili zajedno.
Prijateji.

Bakalar je bija na bjanko.
Učinila san ga za prste polizat.
Popija je po litre čistega maslinovog.
Dobro začinjen. I dobro istučen.
I crni kruv. Iz škrovade. Tepal. S tvrdon koricon.

Stari. ON i ja.
Svi troje u svon filmu. I svojin uspomenama na našeg prijeteja.
Svi smo ga volili.

A on je volija bakalar.
Izija bi tri pjata i onda bi iz Grada zva moju mater u valu.
Izbogava bi joj sve po spisku.
I govorija da me bar mogla naučit kuvat. A ne da mu ovako dajen splačine.

Zadnji bakalar smo izili zajedno na dočeku 2012.
I puno toga je bilo zadnje.
Otiša je u trenu.
Ostavija nedovršene snove.
I zajedničke planove o suživotu u vali.
On bi pisa i zajebava svih.
Mi bi ga slušali.
I trpili.
S gušton. I smijom.
I živili veseli život.

Bakalar je bija za prste polizat.
Baš onako kako bi ga on volija.

Sunce i dalje u vali. More se ljeska.
Negdi u valovima uspomena kako me kacao.
Kako sam se davila i zagrcnila.
A vala je odjekivala njegovin grohoton.

Danas samo maestral.
I tjeskobna samoća.
Ća je bilo tega više ni.

17.02.2019. u 14:24 • 9 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.