Brate mili zajužinalo.
Sunce, ispod naslaga oblaka, natiralo živu u termometru na 35°.
Vlaga teška vata se za kožu ka selotejp, a pluća traže zraka.
Pari mi se da smo Stari, ON i ja ka ribe na suvom.
Svih uvatila mala snaga.
Teška fjaka i ni nan do ničega.
Jučer nas je u ciloj vali bilo sve skupa osan.
Misto sa osan stanovnika.
Raštrkanih duž cile vale.
A svak od nas Robinzon za sebe.
Naučili bit začahureni unutar svoje pracele i zabavjat se svak svojin poslon.
A meni se čini ka da mi je danas nebo poleglo na leđa.
Siva nebusina, sa slojevima debelih oblačina koji se kotrljaju, sudaraju, mišaju, minjaju oblike, konture, likove, ulaze jedan u drugoga, podilaze ispod i iznad.
I sitin se moje prike Jele iz Grada, slikarice, meštrovice o pinela i boja i pitan se zna li ona da uopće postoji ovoliko nijansi sive.
Ako nije znala, znat će.
Kad opet dođe ovdi.
Ali ovi put u jesen.
I sidne na teracu.
I unese zvonki glas koji svakoj boji da notu, stihove, pismu i lepršavost.
Njoj i siva boja piva.
I svaka druga.
Nije ona ka ja da boje dili na drage mi i mrske.
Južina donese i težinu u moru.
Nestane one prozračnosti, bistrine, čistoće.
Ka da je nebo rastalilo olovo, pa teška, muljava, troma masa lino klizi.
Samo joj valovi daju životnost.
A oni teški, debeli.
Ka da teče nafta, a ne more.
Isto san se okupala.
Zaplivala.
Triba održat kontinuitet bar do jedanaestog miseca, pa se onda povuć pred višon silon.
Krenile su nan maratonske šetnje do dna vale i nazad do kuće.
Svaki dan po šest kilometara.
ON, ja i Roki Balboa.
Na po puta opet poskok.
Zgazilo ga auto.
Diran ga štapon da se uvirin da je mrcina stvarno krepana.
Raskotili su se i triba bit oprezan.
I on siv ka cesta, nebo, more.
U povratku san jednog skoro nagazila.
Slikala oba mobitelon.
Neka ih u arhivi za one šta mi ne viruju.
A onda se pojavija biciklist.
Pa drugi, pa skupina, pa cila ekskurzija kosookih.
Njih pedesetak.
Ne mogu virovat ocima.
Svi u metalik sivoj monduri.
Sa sivin kacigama i napisima na poleđini ispisanim istočnjačkon abecedon.
Od koje nisan razumila ni riči.
Klimali su glavon na pozdrav.
Smješkali se i odvozili u pravcu druge vale, makadamskon stazon..
Vidila san samo da je zadnji bacija koru od banane sa strane ceste.
I došla mi je na tren slika iz ditinjstva.
Mater se razbolila i završila par miseci u bolnicu.
Stari je radija.
I doveja me iz Grada svojoj sestri u Selo.
Mene sa tri godine.
Da me ona čuva.
A i ona je bila sa troje male dice, sve moji rođaci.
Teška sirotinja.
Wc u štali na čučavcu, a okolo slama i kokoše.
Za doručak čaj od mažurane i pola tvrdog okruglog kolača, šta se prodava u butigi nanizan na konope.
Za ručak zeje koje je teta sama brala po ledinama između suhozida.
Svi jedemo iz iste terine i uz to feta starog kruva, koji se peka samo jedan dan za cilu setemanu u krušnoj peći.
Za večeru opet čaj i druga polovina onog tvrdog kolača koji se močija u čaj.
I tako iz dana u dan.
Jedno popodne, teta me uzela za ruku i odvela škripavin drvenin skalama u šufit.
A tamo mrak, paučina i veliki drveni bajuli u kojima nan je rodbina iz Australije slala rižu, žutac u balama za šit nan mudante i za posteljinu.
I nešto šta smo mi dica puno volili, a ritko vidili.
Gusto, slatko mliko iz konzervi.
Bilo me puno strah u tom šufitu.
Mirisalo je na tufinnu, a srce mi je tuklo ka da će nešto iskočit i pojist me.
A onda me teta zagrlila i pojubila.
Iz njedara je izvadila jednu bananu, ogulila je i dala mi izist.
Ni bilo za njeno troje dice i za mene.
Bila je samo jedna i ona ju je dala meni.
Jer san bila sama.
Mala i bez oca i matere koji su bili kilometrima u drugon Gradu.
Nikad joj to nisan zaboravila.
Bila je i ostala do danas oličenje anđeoske dobrote i plemenitosti.
Meni i cilon Selu u kojen živi.
Moja druga mama.
I tako me jedna kora od banane vratila desetljećima unazad.
Zažarila mi uspomenu u srcu.
I neka je danas oko mene bilo svih nijansi sive, meni je bilo negdi u duši toplo, plameno.
Mislin se, boje sivo oko mene, nego u meni.
Post je objavljen 05.10.2018. u 17:14 sati.