Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 28.10.2018.

Meteoalarm

Izdan meteoalarm za cili Jadran.
A kad živeš na škoju onda je to alarm na kvadrat.
To znači, stoj di jesi.
To znači da za slučaj jute potribe ne možeš nigdi.
Trajekti i katamarani ne voze, a helikopter ni u snu ne može uzletit, ni sletit.

Stanje u vali je šušurno.
Iako je zaštićena od otvorenog mora, valovi su visoki preko tri metra, a to znači da su svi mulovi pod moren, da nijednom ne možeš prići, a da te ne oblije val od glave do pete.
Ako kaići nisu dobro vezani, moglo bi biti ugusto.
Ostaje nan cili dan provest u kući.

Ali zove me rodica na obid.
Kaže, ajde ti, On i Stari dođite na ribu. Marko je bi prin par dana do Sušca, vrga je mriže i uvatija je dobre ribe. Nešto smo prodali, nešto stavili u ledenicu.

Ona je s mužen samo pet kilometri od mene.
Vala in je mala i u njoj sada žive samo njih dvoje.
To znači da san ja u pet puta naseljenijoj vali od njihove.
Ja san u odnosu na njih u VeleVali.
Kako je sve relativno!

I otišli smo.
Vrime, ka da je smak svita.
Oblaci, kiša, orkanska južina. A more se zapinilo i divjački se nabacuje na mrkentu u svoj silini.
Sve je u zaglušujućoj huci.

A njihova vala ka bajka.
Tri kuće.
Dvi su do lita zatvorene.
More in pjuska u dvor.
U kaminu se već loži vatra, a iz kužine moje Vinke ćuti se lipi miris.

Povirila san i vidila da miša crni rižot od sipe.
Tira nas za stol da se smistimo i da otpočnemo s gozbon.

A rižota se ne bi posramija ni Jamie Oliver. Bija je savršen. A sa gradela je stigla grdobina u kojoj je, još do nedavna, bilo 22 kila. Grdosija.
Ko zna, zna da je to delicija.

Bilo nan je lipo. I toplo oko srca.

Kad smo bili dica Vinka je stalno, priko lita, dolazila kod mene u Grad. I bile smo bliske. Ali ona se rano udala i onda smo ostale bliske u srcu, ali smo se malo viđale. A život je nije štedija. Na nijednom poju.
Usprkos tome, još uvik je lipa, draga i vridna za poludit.

I dok sam ja sklona zakukukmečat i za manje stvari, gledan joj Marka koji je prije par godin operira karcinom. Proša je 48 kemoterapija i žive punin plućima.
Gradi, kopa, maslinari, ribari,...ne mogu nabrojit šta sve radi.
Možda i ne postoji šta ne radi, koliko je vridan.
Oči mu sjaje dok priča dogodovštine s ribolova, dok priča kako je na svom kaminu okrenija priko 500 janjaca, kako se druže i kako mu je dan kratak.

Proša je golgotu, al ni sekundu se na nju nije osvrnija s gorčinom, sjeton, tugon, izazovon života.
On je zna da će bit jači od bolesti.
On je zna da su uzde u njegovin rukan i da je on kormilar svog života.
Isto, kako je do jučer bija kormilar na mnogin brodin od svita, ka pomorac.

Došli smo doma, a ja san se ćutila nekako bogatijon.
Kako je lipo vidit i srest velike jude.
Kojima su sve nedaće male.
Koji su borci.
Koji vole i cine život.
Koji život žive aktivno, a ne postrance, kao kritičari prostora i vremena.
Krv, znoj i suze su živili.
Ali živili su i veliko srce koje su dilili za stolom sa mnogim judima, prijatejima, poznanicima, prolaznicima. Njima je to svejedno.
U vali kojoj živi dvoje judi svi su dobrodišli.
I to se osjeti u stisku ruke, u pogledu i pozivu za ponovni susret.

I ja se radujen da ću ih uskoro pozvat i isto tako, sa srcen, ugostit.

Ni crveni meteoalarm nas ni omeja.
Možda je zakočija cili promet na Jadranu, ali ne i naš današnji susret.
U danu u kojen se oblaci sudaraju sa zemjom i morem. A valovi dotiču nebo.
U danu u kojen san bila spremna ne povirit noson vani.
U danu koji je bija velik.
Jer su na okupu bili mali judi.
Mali judi iz malih vala.

28.10.2018. u 18:08 • 6 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.