Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 15.10.2018.

Homo homini lupus

Bila san klasičar u osnovnoj i gimnaziji.
Osan godina san učila Latinski i Grčki virujući kako će mi na medicini, sa znanjen tih jezika, bit lakše.

A onda je Stari krenija gradit kuću u Karbunari.
Ni bilo pineza za kuću i studij van moga Grada.
U nekon drugon Gradu.
On je odredija prioritet za sebe.
A mene pustija da se gušin na pravnon fakultetu.
I u rekordnon roku diplomiran.
Učila san ka manita.
Samo da ne bi morala isti ispit ponovo učit.
Mrzila san svoj studij.
I mrzila san Starog.
Jer je sebe posložija, a mene razbuca.

S vrimenon san mu oprostila.
Ali ne i sebi.

Zato šta san bila preposlušno dite.
Zato šta se nisan ni pokušala borit za sebe.
Zato šta me bilo sram tražit roditeljsku žrtvu.
Zato šta san svaki ispit proplakala, a njih s time nisan opterećivala.
Zato šta san usprkos svemu bila dobar student.
Zato šta nisan znala reć neći i ne mogu.
Zato šta san usprkos svemu bila dobra pravnica
Zato šta san promašila profesiju.
Zato šta san mogla bit milijun puta bolja likarica.
I zato šta san mogla bit bolja sebi i drugima.

Ja volin ljude.
Volin izvlačit iz njih najbolje.
Jer onda to izvlačin i iz sebe.
Pa san i ja onda bolji čovik.
Bolja žena.
Ja suosjećan s ljudima u njihovoj boli, patnji, tuzi, gubitku, promašaju, izgubljenosti.
Volin zagrljaj i znan bit dobro rame.
Ja san štreberica koja voli učit.
Posebno ono šta volin.

I ne mogu si oprostit da nisan bila likarica.
Jer to još uvik kola mojin venama.
I kolalo je cili život.
Voja i žeja za pomoć drugome.

Likarica kojoj ni jedna žena ne bi prolila suzu boli jer bi joj odbila dat anesteziju za bolnu kiretažu.
Likarica koja bi vezivala ljubavlju, brigon i znanjen, a ne konopima.
Likarica koja bi gledala u oči, a ne u takujin.
Likarica kojoj bi dužnost i odgovornost bile isprid ega i pozicije.
Likarica koja bi posao nosila doma, jer emociju ne brišeš provlaćenjen kartice na kraju radnog vrimena.
Likarica koja bi uvik primila cvit u pitaru i njime bolnicu učinila vizuelno humanijim i toplijin mistom .
Likarica koja bi uvik primila čikolatu i podilila je s kolegama ili je dala prestrašenom ditetu ili nekon potrebiton.
Likarica kojoj je čovik svetinja.
Likarica koja bi režala na kolege i kolegice koji su vukovi iz čopora istih. A pacijenti ovce kojima piju krv, dostojanstvo, novac i zdravje.

Ka pravnica san iz prve ruke vidila da pravni sustav ne funkcionira.
Ka pravnica san iz prve ruke vidila da je pravda uvik iznad prava.

Ka žena plaćem nad sudbinon svih poniženih u zdravstvenon sustavu.
Kad jaganjci utihnu, vukovi su svoje već učinili.

Ali šutnja je prekinuta.

15.10.2018. u 21:52 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.