Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 07.10.2018.

Dara je luda!


Ovi južinasti dani me stalno vraćaju u ditinjstvo.
Starim li to?
Ili to već jesam?
Hm.
Uvik su za mene govorili kako san bila dobro i poslušno dite.
Ni me bilo za ćut, ni vidit.
Žgoljava.
Eto, taka san bila.
A odakle onda slike ka ova i ovoj slične?

Bila je jesen 1964.
Upisala san se u prvi razred skule.
Falilo mi je težine i visine.
A već san znala čitat i pisat.
Volila san učit, volila san teke, lapiše i naj od svega vonj novih knjiga.
I volila san slušat priče.
A najviše san ih slušala kad san bila bolesna.
Zato mi je i bilo drago kad bi me stisle gjandule i uvatila febra.
Onda pričama ni bilo kraja.
Pa neka san ih čula i po stoti put, uvik mi je bilo drago ćut iznova.

Tu godinu je često, s otoka, dolazila rodica od Starog.
Upisala je Pedagošku akademiju, koja je bila na pljuc od našeg stana u Gradu.
Dara je polagala ispite i materi je bilo drago kad je dolazila.
Uvik bi donila maslinovog uja, vina i prošeka.
Mater ni volila maslinovo uje pa ga je dilila susidama.

I onda je tu jesen došla polagat diplomski.
Ja nisan znala šta to znači, ali san po njenim pričama i ponašanju znala da je to nešto veliko.
I dok je sidila za stolon i prelistavala svoje papire, ja sam dotakla neku njenu skriptu /tada nisan ni znala da se to tako zove/, a ona me pecnila po prstima i rekla da san guska.
Da joj je to važno i da joj to ne tičen.

Ja san se pokunjila i bila san tužna.
To guska mi se parilo jadno grubo.

Ispod kamene ploče, di je materi bija radni stol, prostrla san deku od peglanja, uzela svoju plastičnu lutku i igrala se na mame.

Daru nisan više ni pogledala.
A u drobu mi je rasla neka težina.
Onda su ona i mater otišle u suside na kavu.
Ja ja san brzo uzela onu masnu pastenu boju, otvorila nasumce iz hrpe njenih papira i knjiga neku stranicu i preko cile napisala velikin štanpanin slovima: DARA JE LUDA!

Večer je prošla uobičajeno.
Kako je Stari bija dosta na terenu, ja bi spavala u veliku posteju s materon.
I to san volila.
Volila san kad je bilo ladno uvuć joj se u krilo.
A da mi ona puše u leđa da se brže zgrijen.

I zaspale smo.
Mama ono zapravo, a ja samo s jedin okon. /Kasnije mi je dijagnosticirana primarna insomnija, pa biti budna po noći je bilo moje normalno stanje/.
Naravno, Dara je spavala u drugu kamaru.
Moju.

Ujutro san je čula kad se digla.
Otvarala je vrata od banja i šuštala je voda od špine na kadi.
Ja san utiho navukla materi jorgan priko ušiju i ka perce san kliznila niz krevet.
Na svako škripanje parketa san zastajala.
Pa opet nastavjala hodit na prstima.
Otvorila san vrata, a Dara je bila prignuta priko kade i na dasku od robe je prala nešto svoje.
Nit me vidila, nit me ćula.
Lagano san izvukla kjuć s unutrašnje strane brave, pripomistila ga na vanjsku stranu, pritvorila vrata i zakjučala je.
Vratila san se u krevet i ka koala se zakačila materi za leđa.
Parilo mi se da me samo snažno kucanje srca moglo odat.

Primirila san se za kratko, a onda je krenilo bubetanje i buka.
Mater se pridigla i rekla, za gospu blaženu, šta je ovo?
Digla se i čula Daru kako arlauče iz banja.
Tila joj je otvorit, al tek onda je vidila da je triba otkjučat s vanjske strane.
A Dara je izletila ka furija.
Derala se da san koza, guska, svašta je govorila.
I da je zbog mene zakasnila na obranu diplomskog.
Mater me isprva branila i rekla joj, bog s tobon, ona spava ka janje cilu noć sa menom.
Bidna Dara se na brzinu sparičala, a da je imala i više vrimena ne bi boje izgledala.
Mater me poslala u kut.
Za kaznu.

I posli cile vičnosti, ukazala se diplomantica u kući.
Položila je.
Diplomirala.
Al i dalje se ni gasila.
Koza, tuka, šupjaća, svašta mi je govorila.
I rekla da je drug profesor otvorija jedan primjerak njenog diplomskog, kojeg je ona kucala tri miseca na makinu i da je priko cile stranice pisalo DARA JE LUDA!
Da je umrla od srama i pokušavala in objasnit da je to učinilo jedno zlo dite.
A da ona za to ni znala.

A ja san izišla iz kuta.
Oči su mi bile pune suza.
I stala san hrabro isprid nje i rekla joj: kaka ćeš ti bit meštrija kad malon ditetu govoriš da je guska.

Godine i godine su prošle.
Dara je otišla u penziju, nakon šta je cili radni vik provela u skuli ka meštija, dici od prvog do četvrtog razreda.
Kad god san dolazila na škoj, redovito bi joj se javila.

Obožavala me.
Volila je pričat sa mnon o životu, filozofiji, religiji, književnsti.
Molila me uvik da je positin kad god dođen.
Bila je pomalo nešesna.
Tako su bar svi govorili.
Ali ja to nisan vidila.
Vidila san samo toplinu duše koja me s radošću dočekivala i svaki put s puno humora iznova i iznova prepričavala priču o mom nestašluku.
Priču s kojom je startala svoj cili životni radni vijek.

I dan danas je ponekad positim.
Kad iden materi na grob.
I njoj upalin sviću i svaki put ostavin jednu boju od pastela.

07.10.2018. u 14:59 • 3 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.