Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 06.10.2018.

Film unatrag

Južina i dalje.
Ali sad s kišon i prolomima oblaka.
Ne mogu noson iz kuće.
Samo s ponistre gledat u more, u škoj priko puta kuće i u nebo.
Nigdi žive duše.

On i Stari su išli posli obida leć.
Roki Balboa se skudrija na kauču i krmi.
A ja nekako u neskladu s vrimenom, vitron i grmljavinon.
Nevjerojatno mirna, usidrena u sebi i svon spokoju.

I dalje oko mene caruje sivilo od boja, a u meni pregršt uspomena isplivava na površinu.
Jedna sustiže drugu, baš ka zapinjeni valovi jedan za drugin, u beskonačnon nizu.

Ponovo iman tri godine.
I opet san kod tete u Selu jer je mater u bolnici.
A Stari radi.
Oboje kilometrima daleko od Sela.

Iz Australije je stiga bajul i u njemu puno rotula od robe.
Teta je izabrala jednu i rekla da će sašit kotulice Meji, Vinki, meni.

Moja je bila najlipša.
Sa volanima i čipkon.
Ćutila san se ka najlipše dite na svitu.
I volila san tetu puno, puno.
I ona mene.
Nikad to nismo krile.
Ni onda, a ni danas.

I tako, nas tri rodice, teta odlučila odvest u fota da nan za uspomenu ostane lipa slika.
Očešjala nan je kose, obukla nas i rekla, homo ća.

Ja san na nogama imala plastične trika traka sandale, a Mejo lipe postole.
Sa fjokon na sredini.
Nisan ih stala gledat.
Tila san ih imat.
Kad je to teta vidila rekla je Meji neka ih skine i da ih meni.
A da ona obuće moje.
Mejo je puno plakala.
Ni ih tila svuć.
Ali tetina je bila zadnja.

Sad san imala najlipšu kotulicu i najlipše postole.
I nisan se ćutila krivon za ništa.
Ni za Mejine suze, ni za to šta san ja na slici ostala lipa ka slika, Mejo kako se krivi, a Vinka u muškin postolama i odsutnog pogleda.

Ta slika je najlipša slika mog ranog ditinjstva.
Ostala je predmet veselog prepričavanja dobrih 50 godina.
Mejo mi je stalno spočitavala te postole i nabijala mi na nos osjećaj krivnje.
I to da san na slici ispala najlipša.
A godinama posli, ka tinejđerice, Mejo je bila miss Sela, i izišla je na naslovnici Arene.
Bila je lipa i šesna.
Najlipša od nas.
Postale smo bliske.
Ka sestre, spremne uskočit i pomoć kad god je kojoj tribalo.
Al postole su me sve više žujale, jer ona nije zaboravila traumu ditinjstva.

A onda se neko vrime nismo viđale.
Ja u Gradu, ona u Selu, u bračnin problemima.
Slabo san dolazila na škoj i nastala je neka rupa u vrimenu, prostoru i uspomenama.

To lito san odlučila ispravit nepravdu.
Došla san na otok i zvala Meju na kavu.
Isprid hotela, u centru, di se odvija cili društveni život maloga mista.
Izgrlile smo se, naručile kavu, prepričavale zagubljen život iz vremenske rupe i prije nego smo se razišle, izvukla san iz kese lipo zamotanu kutiju s velikin fjokon i rekla, ovo je za tebe.

Bila je iznenađena, zatećena.
Ni imala pojma, ni slutnju šta joj poklanjan.
A kad je otvorila, osmjeh i ushit se zaminija suzama, suzama jubavi, radosti, nevjerice, ditinjstva i nepovratnog bezbrižnog vrimena.

Unutra su bile najlipše dičje postole ikad.
Sa fjokon.
Gotovo iste ka one koje su na slici bile na mojin nogama.
Umisto njenim.
I napisala san joj:
Račun je sa zakašnjenjen poravnan.
Neka te pogled na ove postole vodi u sritnije dane tvog života.
Biraj smjer i putanju kojom kročiš.
Ne gacaj po blatu.
I, oprosti.
Bila san premala da shvatin kako je sebičnost nešto čemu sam, kao ružnom poroku, davno stavila blindo vrata na svoj život.
Volin te.

06.10.2018. u 14:10 • 5 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.