Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 05.08.2019.

Iznajmljivačica



Ovo je šesta godina da ni matere. I upravo toliko da se bavin turizmom.
A tomu je prethodilo preseljenje u Valu.
I spremnost prihvaćanje tišine za glavnog životnog saveznika.
ON ni bi sporan. Njemu je preseljenje leglo ka bubrig u loju.
Ali ja san ta koja je mišanca.
Pola mene je samostanska tišina.
Druga polovica šušur, zajebancija, buka, kužinavanje, druženje... jednon riči prava veselica.
I ka da je lako pomirit te dvi u meni.
Utiho ratujen sa sebon. Ka šta se i priliči suprotnostima.
Ni mi lako.
A ponekad ni Starome.
Ni Njemu.
Sa menom.

I kad san krenila s poslon, tila san da to bude kako Bog zapovida.
Da uspijen zaradit.
l da gost cilu godinu pamti svoj godišnji. Po svin sgementima.
I tako jest.
Krenila san s računicon. Ako gost da 100, ja ga moran počastit sa 10. To je bi minimum.
Dočekujen ih s obidon. ili večeron. To je dobrodošlica.
A za vrime boravka in opet odnosin i slatkoga i slanoga. I peciva i tekućega. Dajen in popuste na cinu.
Znojin se na vrućini. Teško je. Al oću bit zadovojna i ispunjena iznutra.
Neka san zaradila. Al neka san to zaradila ljudski.
Ne trgovačkin podkusuravanjen.
I godinama mi se vraćaju isti. Znan ko mi dolazi. A oni znaju di dolaze. I šta ih čeka.
Neka druženja su prerasla u prijateljstva.

Ovo je zadnja godina iznajmljivanja. Umorna sam.
Triba znat stat u pravo vrime.
Ka Janica.
Mogla je ona još puno dat.
Mogu i ja.
Al vrime je Bog.
Triba ga poštivat.

05.08.2019. u 15:32 • 15 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.