Marketing
Pasja posla koja to nisu
Dvanaest godin smo imali Taru. Zlatnu retrivericu. Sad već sedan godin kavalira Roka.
Nikad, baš nikad nismo izišli u šetnju, a da nismo imali uza se vrećicu za kakicu.
I tako je bilo kad smo živili u gradu. Pa velegradu. Pa ovdi u Vali. Pravila su uvik ista.
I nikada u šetnju bez povoca. Red je red.
Roki je slobodan po ciloj kući. Ima ogromnu teracu. Provlači se kroz raštele pa ka baywatch s krova od donje terace sve kontrolira. I ljude i maške i more. Vesel i sritan. Život u Vali nam je učinija lipšin.
A onda liti dođu gosti. Razmile se po kućama duž vale. Puno njih dođe sa pasima. I cesta je puna onoga čega ne bi tribala bit. Nikome ne pada na pamet iza svoga pasa pokupit. A sve gospoda s luksuznin autima iz Njemačke, Austrije, Švicarske... i da ne nabrajan sve registarske tablice. Računaju da su došli u vukojebinu i da mogu šta hoće. I da in je sranje od psa uračunato u boravišnu pristojbu.
Baš san jidna. Najviše na domaće. Vlasnike kuća. Koji nisu našli za shodno reć gostima da in ova lipa Vala ni ćaćina prćija. A i oni dođu samo dočekat i ispratit goste. A šta se zbiva dok broje šolde u nekoj svojoj drugoj kući ni njihova briga. Jer kad nešto ne vidiš, toga ni nima.
Da se razumimo, pasi su zlatni.
Ma gospodari in nisu.
Post je objavljen 03.08.2019. u 18:49 sati.