Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 07.08.2019.

Zdravstvo onako i zdravstvo ovako



Slika 1.

Firule. Mama u zadnjoj fazi. Nema di se zlo ni proširilo. A ona bistra. Hrabra. Jaka. Ne da suzi na oko. Ne da uzdahu na svitlo. Čuva me i štiti do zadnjeg.
Ja hrabra. I dobro glumin. Kupin u prsi. Ne dan suzi na oko. Ne dan uzdahu na svitlo.
Kisik, urinarni dren, plućni dren. Razapeta je. Takvu mi otpuštaju doma. Mene pravnicu educiraju kako baratat plućnin drenom. Di ventil otvorit. Di zatvorit. Kesu punu krvi prominit. Ništa ne pamtin. Samo se trudin prid mamom bit nadljudski hrabra. Jer ako prva suza krene svit će stati.

Plaćam. Tri puta plaćam. U sobičku. U kuverti. Istome likaru. Ponižena do beskraja.
Al nema veze.
Radin kazneno djelo mita.
Nema veze. Ne gre drugačije.
Samo da je mami olakšat zadnje dane, sate, minute.
U međuvremenu uvik čekan likara. Lovin po hodnicima, odjelu, ambulanti.
Mučno mi. Mučnije od smrti.

Zbog svih uspomena, zbog mamina dva prethodna karcinoma, zbog mnogo neljudskih postupaka koji se ispravljaju kuvertom, sve sa zdravstvom mi je mučno.

Slika 2.

Pala sam u banju u treći misec ove godine. Znala san da ni dobro. Previše bola. Puno ograničenosti u pokretu. Rame ni mirisalo na dobro od prve. Ali san trpila bol. Nadajući se da će proći samo od sebe. I užasavala san se poć sa škoja u Split. Uputnice. Zapisivanje. Čekanje.

A onda je prekipilo od boli. Pribavila u Gradu sve papire i jutros otišla u Kalos. Vela Luka.
Tu pripadan. Prvi san put. I ništa ne znan. Niti ikoga poznan.
Računan da ću se zapisat za fizikalnu terapiju. Po to san i došla.
Kucan na vrata. Dočeka me osmjeh od uva do uva. Mlada, lipa i šesna sestra mi uzela papire. Uvela me u kompjutor i rekla da gren vrata do, u fizijatra. Ja u čudu. Kako ću, nisan se zapisala.
Samo vi pokucajte. To kod nas ide brzo i organizirano.
Ja u čekaoni. Isprid vrata. A u čekaoni nikoga

Sa likaron bila po ure.
Oči u oči.
Ni dobro.
Terapija će trajat dugo i bolno. Al ni mi druge.
I nevažno za ovo šta pišen.

Gren se zapisat za terapiju. Kažu da će me zvat drugi tjedan. Da ću najkasnije za 10 dana započet.
Svi ljubazni. Nasmijani. Sve klizi ka po traci. Bez zastoja. Čekanja. Sve ljudsko se podrazumijeva.
Izlazin hipnotizirana. Zahvalna do neba.
A po drugin hodnicima stotine ljudi. U kolicima. Sa štakama. Sa problemima koje oči teško gledat mogu. Ulaze bešumno svak na svoja vrata. Kako su in zbog nevolje i dodijeljena.

Izišla san vani. Sila na skale i zaplakala. Možda zato jer nisan ovih šest godina od kako nima mame.
I sve mi se vratilo.
Ispružena ruka. Ispružena ruka.
Primopredaja kupnje ljudskog milosrđa i olakšanja patnje.
Da je barem s njom išlo ovako glatko.

Može se. Sve se može. I kad su izvori novca sa iste špine koja jedva da kapa.
I kad Hipokrata živiš, nakon šta si odabra zvanje bit likar ili medicinsko osoblje.
U Kalosu prekapacitirani s poslon. Al ka da nimaju ni jednog pacijenta.
Osmjeh na licima svima u bilin kutama. Osmjeh na licu svima u plavin kutama.

ON me čeka u autu i ne znan oće li mi virovat da je ova suza moje iscjeljenje.

07.08.2019. u 14:34 • 13 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.