Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 17.08.2019.

Bez kmezanja!



Bilo je to davne 1988. Rađala sam našu drugu kćer. Prva je ugledala svit carskin rezon.
Druga je odlučila to odradit po PS-u. Regularno.
Spremala sam se. U glavi. Tu je uvik ionako sve najvažnije.
Jaka ko slon, znala san. Kako god bude bolilo, nesmin zucniti. To san si zacrtala.
I ostvarila.
Nisan zucnila.
Nisan rekla a.
Neka je bila jumbo beba.
I neka nisan dobila ništa od medičine za olakšat mi.
I kad san rodila zaželila san da bude jaka na mamu.
Tada još nisam ni u primisli znala da sam i ja takva na svoju. Mamu.

Ovih dana san po Kalosu. Pokušavamo razdrmat rame koje mi već pet miseci ne da češljon ni blizu kose. Ni rezat kapulu. Ni zavezat kostim. Ni odlipit ruku od trupa. Rade sa mnom ka da san beba od šest miseci. Milimetarska istezanja. Za sada bez pomaka i rezultata. Boli. Dobila san i fibru kao reakciju na pokušaje istezanja. Al neće zbog te boli suza na moje oko.

Ne smi.
Ne želin i ne mogu svojon slabošću i kmezanjen bacit sjenu na ženu koja me rodila.
Kojoj je zadnjih dana i sati samo pogled bio živ.
Ne želin zbog svih onih koje susrećem po hodnicima Kalosa.
Zbog svih heroina koje čitam na blogu.
Koje su život same po sebi.
Koje su učiteljice života.
Koje su bombe života..
Klanjan im se.
Kao i mojoj mami.
Koja me vlatitim primjeron naučila kako se i u najvećoj boli živi.
I kako se odlazi sa ovog svita.
Dostojanstveno.
Čak i onda kada patnja nadmašuje sve ljudsko.

I da ne zaboravin.
i mlađa je jaka na svoju mamu.

17.08.2019. u 12:47 • 20 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.