Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 16.09.2018.

Šok terapija

Ja san jedna od ritkih u vali koja još ima goste.
Preostale su mi još tri male grupe i onda se odjavjujen za ovo lito.
Bilo je naporno, vruće i sve mi je bilo teško.
Zdravje Starog je još sve dodatno zakompliciralo.
Ali, ok.
Idemo polako kraju poslovnog lita.
Kad sve prođe, zaboraviš.
Baren se nadan.

Zadnja grupa je bija jedan lipi, mladi par.
Baš su bili šesni za vidit.
Oboje.
Ćin su došli oduševili su se s apartmanon.
Rekli da je lipši nego na slici.
I da u pravilu bude obrnuto.
Na pogled s terace su zavarili i počeli se štipat da se uvjere da je to sad njihovo.

Zaželila san in ugodan odmor.
I ako šta tribaju da san kat ispod njih.
Naravno, napekla kolača i ostavila in na stolu da ih dočeka.
Za dobrodošlicu.

A On je na prvu počeja ronzat.
Nisu mi dragi, reka je.
Pa ko te pita jesu ti dragi?
Gosti su.
Plaćaju.
I baš su lipi, smišni, mladi, nisan se ni ja dala.
Osta je pri svome.
Da mu nisu dragi, ni simpatični.

Ćin su došli, upalili su klimu, izišli vani, sili na iznajmjeni skuter i otišli.
Došli su tek kasno navečer.
Samo po micanju stolica na njihovoj teraci znali smo da su tu.

Sutra su, već rano ujutro, išli ća sa skuteron i opet se vratili navečer.
A klima se nije uopće gasila.
I tako je bila repriza puna četiri dana.

Peti dan su tribali otić.
Ali su me nazvali na mobitel i pitali je li slobodno ostat još jedan dan.
Rekla san da mogu, jer druga grupa dolazi tek za tri dana.
Zahvalili su i bili su jako sritni.

Ćin su saznali da mogu ostat još jedan dan, sili oni na skuter i opet ih ni bilo do večeri.

Mislin se, gosti za poželit.
Nima ih, a kad ih i ima, ni ih za vidit, ni ćut.
Jedino mi žaj klime.
Radi pet dana non-stop.

U jednon navratu, kad san ih ćula, odnila san in na vrata tople fritule.
Zahvalili su i opet san sama sebi rekla kako su lipi i smišni.
Oboje.

Nikad ne provjeravan stanje apartmana prije nego gosti odu.
Radin s jednon svitski poznaton agencijom i po njenin pravilima gosti ocjenjuju mene ka domaćina, a ja ocjenjujen njih.
I to se onda javno publicira kako bi se znalo koga primit, koga ne.
I kod koga ić, a kod koga ne.
I svih ovih godina je sve štimalo.
Ni bilo razloga da to ne bude i dalje tako.
A to dalje je baš danas.

Otišli gosti.
Lipo san se, ljudski, s njima pozdravila.
Doša in je taksi i odveja ih za na trajekt.
U Grad.

I sad je doša red da ON i ja apartman počistimo i pripremimo za drugu grupu.

On je uša prvi, a ja san bila u dolasku.

Krenila rafaljna paljba.
Pas, mater, oca.....sve je zazva, sve je s neba skinija, u sve ih posla, i odakle su došli, i ko ih je rodija, i odgojia.
Nisan ni znala da u Njega postoji tolika dodatna zaliha beštimji.
I to za nekoga ko je u ton segmentu inače extremno bogat i rječit.

A onda san ušla ja.
Ipak iskusnija u ispraćanju i dočekivanju gostiju.
I realnija.
Izbilo mi je dah.

Nisan znala di bi najprin pogledala.
Na tearci, po podu, pobacani svi šugamani koje san in dala na raspolaganje.
A bilo ih je obilato.
Teraca zalivena vinon, pivon i nepoznatin artiklima.

Dnevni i kuhinja ka da nisu moji.
Nego od nekog susida.
Sve po podu puno boca od vode, vina i piva.
Moje lipe pločice ka nanovo inkartane svime i svačin.
Lipljivin.
Svi pjati i teče vani.
Šporki.
A frižider pun spize.
Otvorene konzerve, pokvareni avokado, gnjile banane.
Kutija od jaja, a unutra same kore od jaja.
Po boce od kečapa se izlilo i zalilo prvu, drugu i treću policu od friza i svu preostalu spizu od sira, salametine i kukumara.

A zidovi, moji lipi, bili zidovi sad su postali mozaik.
Na njima akvarela, uja, pastela.
Sve tehnike od boja.

U sobi sva posteljina bačena na pod.
Ne složena.
Bačena.
A banj, banj pliva u vodi i šporkici.

On se nije zaustavlja u beštimjama.
A ja san bila sve tiša.
I nevidljivija.
Ovo nisan stvarno nikad vidila.
Ni doživila.
Svi moji gosti, svi odreda, svih proteklih godina, uvik su bili ekstremno čisti i uredni.

Ovo je izgledalo ka u onin TV emisijama kad bi zvali odred za čistoću.

Pobogu, kad su to uspili napravit?

Odlazili su ujutro, vraćali se navečer.
Dakle, gotovo da ih ni ni bilo.
I bili su nečujni.
Jedino je klima bila stalno čujna.
I aktivna.
Šta bi bilo da su stalno bili tu?
Ne smin ni pomislit.
A došli su iz milijunskog grada. Ne iz neke vukojebine di su civilizacijski standardi rekli goodbye.

A ON?
ON je poludija na nered i nešest.
Reka da će mu srce puknit od tuge i da kako iko na svitu može bit takvi smrad.

I onda je reka je da se mora pribrat.
I otiša je plivat.
Eno ga već punu uru ipo i ne pari mi se da će brzo van.
Misli ON da šta je duže u moru, apartman će bit čišći.

E, moj TI. Moš ti plivat do sutra.
Al čekat ću te ja da skupa unutra uđemo i točno podilimo posal na pola.

On ladi glavu u moru.
To mu je terapija.
A ja san sebi skuvala beskofeinsku.
Ništa mi neće ovi dan pokvarit.

Pa ni ovi smradovi.
Da upotribin Njegov vokabular.






16.09.2018. u 13:50 • 0 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.