Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 08.09.2018.

Lignjolov

Deveti misec je najlipši misec u Karbunari.
More toplo za kupanje-
Sunca priko dana koliko oćeš.
Noći već udobne za spavanje.
Školska godina je počela i domaći su se pokupili u svoje kuće u Selu.
Još samo poneki turist proleluja valom.
Al sve ih je manje.
Stanje se polako stabilizira i počinje poprimat konture prvobitne zajednice.
Ali pravo stanje vale će bit od početka desetog miseca.

U deveti misec domaći izlazu s barkama na more u lignjolov.
Nekad ih se lovilo u izobilju, a sada lov na njih više sliči na meditaciju, nego li na adrenalinsko iščekivanje.
Jednostavno ih više nema.

I nas dvoje smo odlučili krenit u lov.
Naš prvi solo lignjolov.
Ali i toj odluci prethodilo je puno toga.

Kad san ka dite, preko školskih praznika dolazila ovdi, najradije san se igrala sa svojin rođakon Tonijen.
Bi je malo mlaji od mene, ali odrasta je u siromašnin uvjetima i bilo mu je puno drago provodit vrime s nama.
A u to vrime ovdi ni bilo ni ceste, ni vode, ni struje.
Ničega.
Nikakvih igračaka nismo imali
Pa smo bili upućeni jedan na drugoga.
I na sve ono šta smo mogli izvuć iz prirode koja nas je okruživala.

Kupali smo se po cile dane.
Bez ikakve cenzure od starijih.
Mogli smo stat u moru ili van njega koliko god smo tili.
Pecali smo.
Naučili vezivat udice kad bi nan zadilo i kad bi ostali bez nje.
Imali smo male osti za lovit hobotnice uza kraj, po bonaci.
U ranu, ranu zoru lovili smo rake kosmače.
Vadili smo ježine i jeli ih.
Vadili smo vlasulje i teta bi nan ih isfrigala na vrelon maslinovon uju, uvajane u brašno.
Starin nožima smo odlipljivali lumpare i grce, i šta god da smo od toga radili, bilo nan je zabavno.
A na kraju bi ulov izili i mi i naši stariji.

Sto puta smo pali
Sto puta su nan, na one starinske japanke, čepi odoli ispadali-
A noge bi kliznile po oštroj mrkenti.
Imali smo rana, modrica, krasta ka bor iglica, al niti smo mi to puno obadavali.
A stari još i manje.
Odrastanjem u vali to se podrazumijevalo.
Naše ditinjstvo imalo je emocije.
Mirise.
I boje.

A onda, kada san postala velika po godinama, počela su se po glavi vrtit filozofska pitanja: kako ću pecat i ubit ribu.
Raka više ne bi probola da mi se radilo o životu.
Ježine su u međuvremenu postale zaštićene-
A i da nisu, ne bi je više mogla prepolovit i izist joj butargu onako živoj.
Isto je krenilo s lumparima, grcima, svime.

Meso je postalo moja preokupacija, jer u svakom komadu u mesnici vidila san živo tele, janje, prase, ovcu, kravu, kokoš.
Postala san vegetarijanac.
A meso više nisan mogla ni pogledat.
U srcu bi mi se stislo na pomisao da neko mora bit ubiven da bi ja to pojila.
Krenile su rasprave tipa, pa ubijaš i blitvu, i kupus, i salatu...
A ja bi in odgovarala da se nikad ni govorilo iden ubit ili zaklat zeje, nego iden ga ubrat ili uparat.
I tako puno više od 25 godina meso ni ušlo u moja usta.
Sve drugo san jela.
I postala odlična vegeterijanska kuvarica, koja i dalje svojima kuva sve šta oni požele.
Ja na svon putu, oni na svon.
To je demokracija.

Kad smo zasnovali familiju, moji su nan redovito slali ulovljenu veliku ribu, fete od gofa, lignje, hobotnice.
Stavili bi u trajekt.
A mi bi u Gradu dočekivali otočke pakete..

I onda se priča o ponovnon ribarenju otvorila našin odlaskon u penziju.
Argumenti su bili da živimo u maloj vali.
Nema butige.
Ribu ne možemo kupit jer je, na žalost, na otoku gotovo i nema di kupit.
Osin onu iz uzgoja.
Svježu lignju nisan vidila godinama.
Svakako nakon dugo rasprave, popustila san i rekla, ok.
Živemo ka prvobitna zajednica.
Šta ulovimo, ionako nije za prodat, nego za pojist.

I tako smo se On i ja ukrcali u naš mali kaić od 3 metra i otisnili se sto metara od kuće.
Bacili lignjala u more i činili zdruce rukon, gori-doli, da je namamimo.

Molila san boga da se meni ništa ne zakači.
Odluku o lovu san čvrsto donila, ali mi triba još malo vrimena za sazrijevanje i suočavanje.
I hvala nebesima, nisan uvatila ništa.
Ja nisan.
Al ima ko je.

On je otvorija sezonu i uvatija je prvu lignju.
U njoj 15 ak deka, ali je odma preračuna deke u lovačku priču i reka da u njoj sigurno ima obilato tri kvarta od kila.

I Starom smo rekli, kad smo se vratili kući, da kad bude prošeta cestom, svima koje sretne, reče da mu je zet uvatija lignju od obilata po kila.

Ko se u laži udavija.


08.09.2018. u 13:21 • 1 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.