Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 05.09.2018.

Tramontana

Poslali mi gosti poruku da će stić iza jedan popodne.
Izišla san na cestu da ih čekan.
Da se ne pogube.

Popela san se na garažu.
Naslonila na ogradu i ne znan di bi prije, od miline, gledala.
Malo više nadmorske visine ti da uvida u nove istine i nove širine.
Gledan u dajinu priko škoja, a Lastovo i Kopist, u izmaglici tramontane, koja je dobro zapuhala, jedva se naziru.

Valovi se propinju, zapine i onda stope s moren, pa opet tako iznova i iznova.
I mislin se kako su isti ka život.
Stalno se propinjemo, dokazujući se sebi i drugima.
A na tom ciloživotnon putu se pinimo i pinimo u srdžbi i nemirima, tražeći izvorno jastvo mira i spokoja.
I dok se pinimo, zaboravjamo da je bonaca u nama.
Pohranjena od pamtivika, ali smo je smetnili s uma, potisnili.
I draži nan je rat, nego mir.
Jer svako more i svaki ocean, ma kakve oluje na njima harale, u svojoj dubini kriju bonacu, mir, spokoj i tišinu.

Gledan to uzavrelo more, al uzavrelo u nekom skladu propinjanja i poniranja.
I prohuji mi život pred očima.
Koliko prosutih bisera pred svinje.
Koliko uskraćenog vremena onima kojima je trebalo bit dano.
Al ja, ka i svaki general posli bitke, sad san pametna.
Minjala bi stvari na bolje.
One koje su ispisane, uklesane, nedodirljive i neprominjive.
A onda uvik dođen na isto.
Da je sve moralo bit tako kako je bilo.
Da bi ja danas bila takva kaka jesan.

Pogled mi skrene na vrt ispod garaže.
Dva stabla limuna i jedno mandarine.
To je trenutno sve.
Bit će ploda ove jeseni.
Malo, ali dovoljno za nas troje i za podilit onima koje volimo.
Kad nemaš puno, dilenje je slatko.
Kapare, koje je Stari uspija uzgojit u suhozidu, počele su se sušit.
Al ipak smo uspili ubrali nekoliko staklenki i stavila ih u domaću kvasinu.
Ostat će nama jedna, dvi, ostale ćemo isto podilit.
Radost davanja, i osmjeh primanja su neprocjenjivi.
Meni oduvik.

Pogledavan duž ceste.
Gostiju još nema.
Okrenen leđa moru i usmirin pogled u brdo.
U gustu borovu šumu.
Ne mogu se nadivit Kreaciji koja je od jedne zelene boje napravila mali milijun nijansi iste.
Lelujaju bori na vitru, svaki u svon ritmu, jer svaki i čuje pismu na svoj način.
I učini mi se na tren da san i ja stablo.
Ukorijenjena u zemju,.
Al stremin u visinu tražeći odgovore na nepoznato i nerazumljivo.
Puno pitanja, a malo odgovora.

Zabrinija se ON di san, pa se popeja na garažu.
Tira me u lad da me ne uvati sunčanica.
A ja ga zagrlila i kažen mu kako nan je lipo jer smo još uvik zajedno.
Još uvik smo nedjeljivo jedno, pa i onda kad smo jedan drugome tramontana, i kad smo si bonaca s dna naše vale.

Stigli gosti.
Mladi, novopečeni bračni par.
Lipi ka slika.
Predala im svu slobodu, čistoću, bistrinu i lipotu moje vale.
Predala im i otvorenost naših srca.
Sve drugo je zauvik na njima.

05.09.2018. u 14:07 • 3 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.