Pun misec.
Cilu noć u mojoj sobi.
Tko mi je kriv šta soba ima ogromne ponistre.
Deset metara udaljene od mora.
Pa se onda misečeva svitlost odražava.
A onda sve blišći.
Ka da san na nogometnom stadionu.
Na kojen nikad nisan bila.
Kad je burovito, nebo se cakli.
Zvizde se ne vide kad je micec pun.
Samo se vidi okrugla balota.
Koja visi u bezdanu.
Koja svitli ka da je užeženo milijardu lanterni.
I sve mi to tuče u glavu. Na kušin. Dok ležin. I trudin se zaspat.
Bezuspješno.
ON blaženo hrče.
Ni đava mu ne smeta.
Jer je bija milijun puta na stadionu. Blištavon. Nogometnon.
I Roki Balboa se popeja na krevet. Do mojih nogu. Cvili u snu i trza se.
Bit će da sanja neku kost od bržole.
Koju nikad nije dobija.
Jer jede samo kupovne krekere i povrće koje mu kuhan.
I onda krene lavina.
Pitanja.
A sva počinju sa zašto?
I bez obzira šta znan sve odgovore, svaka misečina započme i završi isto.
Mrcvarenjen i samoranjavanjen.
Palin televizor.
Imamo takvi dogovor. Ko ne može spavat može je užeć i gledat.
Da se manje nervira.
Redan programe, filmove, titlove.
Gledan, a ništa ne vidin.
Misli probivaju i programe i oklope i lete. Tamo oko miseca.
U njega mogu gledat. U sunce ne.
Čudno.
I gledan u njega ka da će mi on dat odgovore.
Koji bi mi donili san.
I mir, kad san nemirna.
Ka da će me on pomirit sa samon sobon.
Ja mu postavjan pitanja.
Po ko zna koji put. Uvika ista.
Jer ja bi minjala odgovore.
Davala in novi smisao, značaj i putanju.
A svi su već davno uklesni u beskraj. I dali pečat mom životu.
A on me s neba gleda.
Ka da san na optuženičkoj klupi.
I ka da mi je reflektor uperen u oči.
A ništa, baš ništa nisan kriva.
Samo nisan znala sebi bit bolja.
Svima drugima najbolja. Ikad.
Misec i ja.
Jedan na jedan.
Srce mi tuče, dišen ubrzano. Misli ka u košnici.
A sve je dobro.
I sve na svon mistu.
Neko bi reka da živen zemaljski raj.
Bajku.
U bajkovitoj vali daleko od šporkih misli, djela i nedjela.
I sve je to istina.
Istina koja ima tisuću lica.
Post je objavljen 27.09.2018. u 13:27 sati.