Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 23.09.2018.

Zbogom ljeto AD MMXVIII

Na teraci i danas na suncu 48°.
U jedan ipo popodne.
A na televiziji slušamo o hladnon valu koji je zahvatija zemju.
Meni se pari da smo mi, mišćani Karbunare, negdi između neba i zemje.
Za nas se ta prognoza ne važi.
Mi se još po cili dan kupamo, palimo ventilator i klimu za razladit se.
I cvrčci kažu da ni još jeseni.

Stari ronza da mu je još uvik puno vruće.
A On, ka da je morski čovik, ništa ne ronza.
On ne izlazi iz mora i muči ka riba.
Brzo bi mu mogle i lustre izrest koliko mu je more drago.

Starija zove iz Grada i kaže da se išla kupat.
A mlađa je išla na vikend u metropolu i javja da se smrzla.
Glorijeta mi, za obidon, šalje sliku sa Sljemena.
A mi se za stolon cenimo i ne virujemo da je cila zabundana u zimsku monduru.
Baš onako kako se mi ovdi usrid zime zabundavamo.
Eto, dili nas samo petso kilometara, a ka da smo na dvi različite planete.

Ni ja se ne mirin da je kraj lita.
Kalendarski.
Možda zato jer mi mozak više pamti rič kraj, nego lito.
Jer puno je to već lita iza mene.
Pa se tila, ne tila, javi nostalgija za prohujalin vrimenom koje se sada zove uspomene.
Ditinjstvo, osnovna škola, gimnazija, fakultet, brak, dvoje dice, radni staž, penzija, preseljenje u valu.
A u svakon od tih pretinaca stotine štorija o životu.

I onda, kad Vakula reče da je kraj lita, nostalgična rič jesen počne čeprkat po meni unazad.
A to ne volin.
Zarekla san se da ću bit samo u Sad i Ovdi.

Ali jesen je za mene od vraga.
Voli grabljat unazad.
Ka da san njiva.
A ona me obrađuje.
Tila bi ona da se preispitujem.
Hvalin.
Osuđujem za ono šta je bilo.
Da žalin šta nisan bila hrabrija.
Upornija.
Odvažnija.
Glasnija.
Ili tiša, kad je tribalo.
Tila bi jesen mene rastavit na proste faktore.
Svest me pod kvadratni korijen.
Ali neću joj se dat ovi put.
Dosta je bilo poniranja u sebe.

I zato san Sad i Ovdi počela dilit na jutro, dan i večer.
I utrpat unutra šta više onoga šta mi pita.
I šta manje onoga šta ne želin.
Jer vrime, od male Ani Esperanto do mene sada, uteče za čas.
I sad kad dobro znan da to je tako, svaka sekunda je lipa.
Svaka je moja.
I svaka je ja.

Bit će ovo jedna lipa jesen u jesen mog života.

23.09.2018. u 13:21 • 8 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.