Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 06.09.2018.

Malo sumnje

Jesmo li svi podvojene osobe?
I bi li o ovome uopće razmišljala da nisam rođena u velegradu.
Odrastala, školovala se, studirala, radila i zasnovala obitelj u Gradu?
Ono, pravo gradsko dite.

Otok i zaleđe su mi uvik bili selo.
Ne selo s potcjenjivanjen, nego naprosto selo.
U Gradu sve na dohvat ruke.
Najprije dica, prijatelji, ekipa, druženja, rituali, kazalište, kino, razne zanimacije, tečajevi...bezbroj mogućnosti samorealizacije, kroz različite sadržaje.
Rekla bih, šušur od života.
Pa na posal ne možeš bez frizure, šminke, pristojne odjeće, obuće, borše..
I tako svaki dan, cili radni vijek.

I onda rez.
Penzija.
Došli nas dvoje u Karbunaru.
Suštu suprostnost svemu.
Ništa urbanog ovdi nema.
Odjeća nan sportska, široka, šlampava, često i s rupama.
Nevažno, samo da je u njoj udobno.
A niko te nema ovdi ni vidit.
A ako te neki, od 10 stanovnika vale i sritne, ne razlikuješ se po ničemu.
Jer svaki susid ima bar 5 rupa na odjeći više od mene.
To se ovdi podrazumijeva.
Od piture me vidi samo ona za kosu i najjeftinija Nivea za lice.
I to je sve.
I ne znan šta bi sa išta više od toga.

Na 360°oko mene sama čista priroda i ja sama, sučelice s njom.
Il se nađeš il prolupaš.
Debelo bi lagala da kažem da se nisan našla.
Sve ovo kola mojin venama i čini me živom i bliskon Izvoru života, Istine i Smisla.
Ova tišina je moj alter ego.
Ovo more su moji izazovi.
Borovi moja lelujanja.
Nebo sve upitnosti mog života i iščekivani odgovor, koji sporo stiže do mene.

Vala me popila, ja popila valu.
Dišemo ko jedno.
Otkucavamo isto bilo.
Treperimo s Univerzumom shvaćajući veličinu trenutka Sada i Ovdi-
A ne Tamo i Posli.

Zašto se onda ponekad javi ta podvojenost u kojoj bi tila bit i ovdi i u Gradu.
Bit u tišini i šušuru.
Gledat zvizde i bit u kinu,
Gledat Labuđe jezero, al slušat krik galeba?
Tila bi imat dar bilokacije i bit u isto vrime na dva mista.
A taj dar nemam i ne znam postoji li uopće.

I onda u mene uđe nemir jer ne znam šta hoću.
Jer hoću sve.
I onda san uru vrimena na "zaobiđite me."

I dok tako pametujen, susid kaićem panulaje na fenule i motoron naruši savršenstvo tišine.
Jednin, jedinin Tomos motoron.
Cvrčke više ne razaznajen jer trumbetaju 24 sata na dan.
Pa postanu sastavni dio cjeline.
Al buba mara mi sletila na ruku, pa me prizvala pameti i shvatin u trenu da sam tamo di triban biti.

Priroda je ka droga navlakuša.
Nikad u životu nisan zapalila ni obični duvan, kamo li šta drugo.
Nikad bila ni pripita, kamo li pijana.
Al znan pripoznat opojni učinak zelene i modre boje u svin nijansama Kreatora.
Jer ovo je Big bang, ovo je prapočetak, ovo je prvobitna zajednica.
Ja susidi kolače, ona meni domaća jaja.
Ja njoj opet kolač, ona meni povrće iz vrta.
I tako se, uz malo riči, poštujemo, volimo i živimo suživot.
Al svak za sebe.

Koja san ja sretnica.
Nisan toga uvik svjesna.
Al, jesan.
Sretnica san.

Hvala ti, živote.

Ako san i podvojena, taka san. Ko to ne smi bit slab ili pokleknut pred vlastitin preispitivanjem?

06.09.2018. u 14:06 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.