Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 07.09.2018.

Jackpot

U malon mistu se događaju i male i velike stvari.
Uostalom, ka i svugdi.
Ali velike stvari obično budu sudbinske, ono baš velike, da ti skrenu život s putanje.
A male, male znaju biti čudo od radosti.

Danas smo išli u Selo.
U nabavu.
Nije bila velika pa nisan radila popis, bez kojeg inače ne iden nigdi.
Ako znan unaprid da ćemo u veliku spizu opet za 10 dana, onda je jasno da mi triba dan da sve konce povatan.
Ko bi za sitnicu palija auto, pa ponovo vozija 10-ak kilometara i tražija parking.
U Selu je još sve šušurno od turista.
Jahta do jahte na vezu.
Lito još traje.
Vidi se da je gostima lipo.
Nema svugdi po svitu ovake bistrine i čistoće mora i u samon portu.
Cakli se.

On je krenija par minuta ranije razladit auto.
Da mi bude ugodnije.
A ja Staron dala uputstva da ne luda po suncu i da ćemo se brzo vratit.

Taman učinila dvi skale, vidin mašku. Jednu od onih 20 koje su kod mene na pučkoj kuhinji.
Ta je čak i plaha i nije joj do maženja.
A ne bi ni potpisala da više puta nije bila puntana nogon od mišćana vale, kojima maške baš i nisu po voji.

Prišla mi.
Gleda me ka da nešto moli.
Užasnila san se jer san vidila da joj iz usta viri krena s udicon od parangala.
Ajme, tu san najslabija.
Na sve životinje san jedno veliko ajme.

Suze su mi odma došle na oči.
Iden je pomazit, ona mi da.
Legne ne leđa i da mi dirat i usta.
Ali kako da joj izvadim udicu?
Priznojila san se.
Probala, al ona mijauče.
Boli je.
Ne ide.
I otišla je podvinuta repa.

Ispričala mu u autu, sva u suzama, šta san vidila.
Žaj mu.
Voli on beštije puno.
Al kaže, šta mi tu možemo.
A ja više ni trena mira u sebi.

Razrađujen planove.
o je divja maška.
Kako ćeš joj reć stani, otvori usta, malo će te puno bolit, al pomoćemo ti i bit ćeš živa.
I moćeš brinit o svoja četiri mačića.

Obavljali spizu u Selu.
Kkupili naftu za kaić za poć na lignje.
A ja svako malo s nekon strateškon odlukon šta bi mogli maški napravit.

On mi reka da san skroz poludila, da nisan za normalan život, da ni zdravo tako reagirat na sve šta se u svitu i oko nas događa.
I svašta još je izronza na mene.
A ja se sitila jednog sukoba sa njegovon pokojnon Staron od prije 20 godina, kad san joj nešto objašnjavala, a ona mi rekla: pizdi ti, pizdi, ja ću po svon.
Pa san to iskoristila ka joker i ponovila mu!

Plan je bija vratit se doma i pod hitno nać klišta.
Ja ću zazvat mašku, a on mora s kombinirkama prikinit dio udice iz usta.
Stari, kad je ćuja plan, se krstija i reka da sa luđima od nas nije ima posla i da, ako je ta ludost zarazna, bi bilo dobro da se maknemo iz kuće mi ili on.
Mi smo se u trenu složili da bi bilo dobro da to onda bude on.
E, to mu već ni bilo smišno.

Za obid san kupila srdele i frigala ih vani da se, posli, danima, ne ćuti u kući miris frigane ribe.
Al miris je privuka maške.
I, eto meni moje jadnice.
Cvili, boli je.
Ka čovik traži pomoć.

Ja arlaučen ka sirena od hitne.
Zoven ga na kiruršku intervenciju s alaton.
Briga me i za srdele i za užgano uje.
Brzo otvorin konzervu hrane za maške.
Gladna je i boli je.
Jedva jede.
Ja je zgrabila za šiju, a On s klištima u dva, tri navrata prikinija udicu.
Dobija je lipe ogrebotine po rukama, a ja san s ponoson digla krenu i udicu i rekla, spašena je.

U ovome velikon svitu, dogodila se jedna mala stvar.
Tako mala da je nevidljiva i s krova kuće, a kamo li iz svemira.
Al moje srce je bilo puno ka da san upravo izvukla jackpot.
Mali judi, male stvari i mala činjenja su za velika srca.
Nama ne triba puno da budemo sritni.
I da se ćutimo veliki.
Ovo je bila naša lutrija i naše veselje.

I neka okriće na južinu, u srcu vedro, toplo.
Punina.

07.09.2018. u 13:32 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.