Kad ti mozak i srce provru od svega, a mala snaga kapitulira, imaš dvi opcije: poludit ili se skulirat.
Kod mene to ide tako da sam 10 minuta luda.
A onda se posložim ko lego kocke.
Znači, ne diraj me.
Ne obraćaj mi se.
Miči se od mene za opće dobro.
A kad se skockam, racio nadvlada sve.
Mogla bi, za slučaj potribe, da me neko stručan navodi na mobitel, skulirana i pribrana, operirat i čovika na ulici.
To su moje vrline.
O manama neki drugi put.
Popijen mirnodopsku bezkofeinsku kavu.
Potegnen crtu.
I idem dalje.
Šta je Stari sve bolje, postaje gori.
Dosada san ga držala u regulama koje su mu spasile život.
A sad kad se osjeća dobro, on bi sve po starom.
Šmugne mi, pa šeta po cesti po suncu.
Negdi je opalija nogon, pa se otvorila rana.
A ne da mu se više ni tuširat svaki dan.
On bi najradije jedan put misečno.
Onda se iznerviran.
A sitim se brzo da je dvoje, meni srcu priraslih ljudi, trenutno na kemoterapiji.
Pa držin da se ljutit bespotrebno.
Puštan Starog da glavinja kako god hoće.
Za 17 dana imat će punih 83.
Poznavajući sebe, ja se ne bi dala nikome ukalupit.
Il svoja, il ničija.
Još uvik je zrak užegnut, al ćutin u srcu da se približava jesen.
Počinje škola i vala se polako počinje praznit.
Došla je već na pola litnjeg kapaciteta, sa gostima kojima nije do vrućine i mora.
Nego do odmora u pustari.
Ja san puna još do kraja devetog miseca.
Zahvalna i preumorna, istovremeno.
Roki Balboa mi nije dobro.
U ponediljak će u veterinara.
Srce mi puca od tuge.
Tu san najtanja.
Na životinje i dicu.
Pucan ka tršćica.
Rekla san lipo da neću opet pasa u kuću.
Al ko je mene obadava.
On i mlađa su to lipo skompali u bilateralnon sporazumu.
Meni iza leđa.
Umisto one standardne, pas u kuću, ja iz kuće, tribala san reć, pas u kuću, vi iz kuće.
Al nisan.
Sad se ne mogu vraćat šest godina unazad.
Prirasta mi je srcu i duši.
Čuče moje lipo.
On je jutros otrča.
Prominija bocu plina.
Otplivao.
Donija mi kesu krumpira.
Odveslao.
A ja san za to vrime kuvala pašticadu.
Radila domaće njoke.
Pekla kekse za goste koji će doć sutra,
Kad san sve zgotovila, pita je, triba li šta pomoć.
Rekla san, ljubavi, ne triba.
Evo sve je gotovo.
Sitila san se kako san neki dan na wats up dobila sličicu na kojoj je pisao: bože, daj mi poticaja da ljubin svog muža, da se toleriramo i slažemo, al molin te, nemoj mi dat snage, jer ću ga ubit.
Popodne me čeka onih 5 zaostalih mašina za peglanje.
Nisan stigla ni imala snage to sredit na vrime.
On kaže, ja bi ti pomoga, al ne znan peglat.
A kako da mu objasnin da san se ja, eto, za razliku od njega, rodila s peglon u ruci.
I s metlon, i usisivačen, i krpon.
A on, sretnik, s balunon i daljinskim koji mu se od rođenja zalipija za ruku.
Opcija, rodit se opet ka muško il žensko, hm??
Razmislit ću prije nego izrekenen.
Da ne falijem.
Snažna žena je ipak nezamjenjiva.
Al malo manje pameti bi mi dobro došlo.
Šta manje razumiš, lakše je.
Post je objavljen 01.09.2018. u 13:49 sati.