Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 02.09.2018.

Ose

Osin vrućine, ovo lito su poludile i ose.
Okupirale su cili škoj, a kako govore, ni ništa bolje ni na Braču, Hvaru, Lastovu.
Milijardu ih je di god se okreneš. Jia, nejia, pija, nepija, ka kamikaze su.
Sve bi bilo dobro da nisan postala alergična na njihov ubod.

A do lani me ubole sto puta.
I osin malo crvenila i bola, ništa.
Drugi dan bi na to već i zaboravila.

Kad san bila dite, dolazila san s roditeljstvon u misto, s druge strane brda od moje vale.
Par pojata, pet, šest starosjedilaca u poodmakloj dobi, i to je bilo to.
Al to su bili najlipši dani mog ditinjstva.
Mater, otac, njegova sestra i muž joj.
A najvažnije od svega, mojih troje rođaka.
Dvi rodice i rođak.
Svi jedno drugome do uva.
Ni tribalo pitat: mogu li ić vani, jer vani se živilo.
Ni tribalo čekat pet uri popodne za izić u dvor.
Dvor je bilo cilo misto.
Ako smo mi dica bili gladni, sve je bilo na dohvat ruke; jabuka kisela, jabuka slatka, šljiva crna, šljiva bila, smokva velika, smokva mala, barakokule, šipak, grožđe bilo i crno, mindule, murve, rogači.
Bili smo po cili dan brljavi oko usta.
Goli do pasa.
I danju i noću u mudantama od žutca.

Wc-a nije bilo.
Naučili su nas da idemo negdi iza kojeg suhozida i da uzmemo stare škartoce za obrisat se.
I tako je uvik i bilo.
Mi dica bi uglavnom išli čoporativno.
Onda je jednom misto odabrala moja rodica Mejo.
Već smo skinili mudante i čučnuli, kad avaj, muko naša.
Neletili na gnizdo od osa.
Izbolo nas, a mi onako spuštenih mudanatina udrili u ciku, viku i trka doma.
Još su nas bidne izvikali.
A likarija je bila narodna: uberi lišće od tri različite travke i trljaj misto uboda.
A mista uboda je bilo na svakome od nas više od desetak.
Plakali smo, a stari su govorili: činite kuco.
I ni nan bilo druge.
Stisli smo zube.
Plakali utiho.
Bolilo je danima, a posli nas je uvik bilo straj ić na wc.
Al nikome nije bilo ništa.
Za rič alergija se tada ni znalo.
A ako se i znalo nije se nikad spominjala.

Drugon prilikon nan je teta Maro dala da jašemo njenog tovara.
Zvala ga je Zeka.
Ja san sila na vrat, iza mene Tony, pa Mejo, pa Vinka.
I to nan je bija Mercedes.
To nan je bilo ka da smo u raketi za Misec, na koji su se tih dana spustili Ameri.
A stari iz pojata su noću stalno gledali u nebo i govorili da Ameri lažu ka pasi, jer da se na Misec niko ne može spustit.

A mi smo sa Zekon vrludali kozjon stazom.
Bilo nan je jadno lipo.
Ne znan kako se dogodilo da se Zeka posklizla i pala na dupe, a prednje noge su joj ostale uspravne.
Znam samo da smo popadali jedan za drugin, ka gnjile kruške.
Vinka, koja je bila zadnja, pala je ravno u osinjak, a za njon svi odreda, računajući i Zeku, koja je najgore je prošla.
A ni mi nismo izvukli lutriju.
Svi smo skajinkali da se čulo kilometrima.
A Zeka je utekla u brdo prcajući zadnjin nogama ka da se brani od vraga.

Narednih desetak dana svi smo jeli klečeći jer niko nije moga sist.
Bolilo je neopisivo.
Al osin boli, ni bilo ništa.

Lani me pecnila osa u prst od ruke.
Za pola sata više nisan imala ruku, nego šapu od medvida.
Nisan puno obadavala.
Trpeća san ja.
Ali već treći dan oteklina i žestoko crvenilo su već prešli lakat.
Završila san na injekcijama, tabletama i upozorenjen likara: ubuduće pazite.
Može bit kobno.

Šta da rečen, nego da žalin za onin "pitomin" osama mog ditinjstva.
Ubole bi, al nisu pritile životon.
Sad se od njih sakrivan zatvorena u kuću.
One slobodne, a ja zatvorenik.
Možda plaćan civilizacijski danak prskanja spize svin i svačin.
Pa ni one nisu krive šta su tako otrovne, ka da su zaposlene u Saboru.

02.09.2018. u 13:22 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.