Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 24.09.2018.

Stigla je

Jučer na teraci 48°.
Jutros opet sparno, uz nepodnošljivo težak zrak.
More i dalje pretoplo.

A onda, iza obida, bez najave, ka grom iz vedra neba, stigla je šijavica.
Vitar divja iz svih smjerova.
Pa mi je sa zidića pitar sa điranom.
Razbija se.
Izvrnilo mi je i sić sa petrusimulon.
Zemlja se razlila po kamenim pločama koje je stavija Stari.
Prije 40 godin.
Kad je bi mlad.
I u snazi.

Zatresla se tenda. Novine sa stola razbucale se.
More u tren poprimilo boju olova i naboranost površine od ljudskih 100 godin.
Nebo isto.
Olovno.
Sa naslagama oblaka koji jurišaju u napad.
Krupne kapi bubetaju o kupe od krova.

Jesen.
Stigla je.

Ni pokucala nije. Ni najavila se nije.
Samo je uletila u valu.
Nepozvana.
Ne dobrodošla.

I ka pitur, u trenu, izminila sve.
Potisnila moje voljeno kristalno plavetnilo.
Jasnoću slike.
Bistrinu uma.

I Karbunaru mi obojila u mrsku sivu.

I sad se kobrcam. Postaje mi tisno u vlastitoj koži. U vlastitoj vali.
Pita mi gledat u dajinu. U visinu. U nedogled.
A jesen neda.
Spustila koltrine i govori mi, snađi se.

I sad mi je snaći se.
U vlastitoj glavi.
U vlastitoj duši.
U vlastiton srcu.
Doskočit joj i vidit iza iluzije, opsjene i varke koju je u hipu podastrla.
Koju je učinila običnon sivon.

Morat ću ponovo počet sama slikat i bojat svojin bojama.
Ponovno se penjat na vrh vale.
Da mogu vidit dalje i više.
amo iza Lastova.
Iza Kopista.
Iza Sušca.

Ne volin ograde.
Ne volin gabarite.
Ne volin uskoču.

Triba mi cili svemir da mogu reč da san živa.
Da dišen.
Da je sve to moje.
















24.09.2018. u 16:02 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.