Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

utorak, 04.09.2018.

Jedna obična noć

Večeras smo On i ja otišli u konobu, nešto prezalogajiti.
Ponekad nam naprosto pita maknit se iz kuče.
Ali kad živiš u vali sa 10 stanovnika, pojam maknit se iz kuće je sumanut.
Iziđeš na teracu, a pred tobom puca pogled koji govori 300 jezika.
I više nisi u kući.

Sad su noći bez Miseca i vani je totalni mrak.
Ne vidiš more, koje ti gotovo tuče pod prozore.
Ne vidiš škoj na 300 metara preko puta kuće.
Sve izgleda crno i ka da nema ništa.
Samo nebo izgleda živo, sa milijun svitala, mličnih staza, zvizda padalica.
Ka da se život sa zemje preselija u nebesa.

Počela je školska godina i Karbunara poprima svoje izvorne konture.
Svi odoše doma.
Za dvi setemane neće bit više nikoga, osin nas domaćih.
Nas 10.
I konoba će još bit 15- ak dana i onda će nas i zadnji urbani trag napustit.
Jedva san čekala da malo zaladi.
A sad već ćutin nostalgiju.
Jer je za mnom još jedno lito mog života.
I na pomolu nova zima.

Sreli smo u konobi Frenkija i ženu mu.
Došli su počastit svoje gošće.
Žali se Frenki da mu je u kući sedan žena, a ja mu dobacujen da onda i ni veliko čudo da je Stari jučer odšeta do njega, javit mu se prvi put posli operacije, jer je ima za gledat ˝mačkice.˝
Tako Stari, u svojoj zajebanciji, zove mlade, lipe ženske i stalno se poziva na to da ako mu ne vaja srce, još uvik vajaju oči.
Cili je vražji.

Tili smo ić sami, ostavit Rokija Balbou doma.
Da čuva Starog.
Al neće razmažena zvir.
Laje, cvili, arlauče i onda oboje popustimo.
Bude nam ga žaj.
I onda, ka gospodin, ide s nama.
Legne ispod stola i bude miran.
I par drugih susida je došlo popit pivušu, pa doma.
U par kuća još gosti, pa fajrunt.

Lipo smo proveli vrime.
Časkali.
Nn poija pizzu, istoimenu s valom, ja fishburger.
Uvik se u priču upletu i slike dok smo još do nedavna radili.
Kad odeš u mirovinu, ne dogodi se rez priko noći.
Vraćaju se lipi i grubi momenti koji su nan obilježili radni vijek.
Ali više se trudimo okrenit sutrašnjen danu.
Malim sitnim planovima.
Radovima po kući i oko kuće.
Tome ionako nema kraja.
Sutra su na redu vrtli.

Četrdest smo godina skupa.
Tomovi knjiga bi se dali ispisat.
Ako nisi spreman na toleranciju, uvažavanje različitosti i ne gušenje osobne slobode, ne ulazi u vezu.
A ono šta ostane van toga je zajednički put.
E, tu se već traži sukladnost i zajedništvo u riječima i djelima.

Isprid vrata su nas dočekale tri generacije mačaka.
Gladne.
Napunila im zdjelu.
Valjda će zahvalit mirnijom noći.
S manje mjaukanja ala veljača.

Vrime je od spavanja.
Ja i dalje u velikoj nesanici.
I tako već više od 40 godina.
Sva srića da ni misli ne spavaju, pa se družimo cilu noć.
Ka pametan s pametnim.

04.09.2018. u 22:07 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.