Danas je na moju malu valu zalegla ona prava, pravcijata bonaca.
Gledaš je i ćutiš samo jedno veliko mirovanje.
Ni daška u zraku.
Ni daška u moru.
Samo mirnoća.
To je ona bonaca koja ti se uvuče pod kožu.
Uđe kroz vene.
Obloži svaku stanicu toplinon, čežnjon, nečin nedokučivin, tajanstvenin, magičnin, nestvarnin.
Neodoljivost čista.
Vala mala, a u more sta cili škoj s mrkenton, sva šuma od bori, planike i smrića.
Potopili se u nju i svi ribarski kaići.
I stalo u njega cilo nebo.
Sve je zastalo.
I vrime.
Stojin na teraci, gledan i ne znan ima li me.
Jesan li ovdi ili san i ja utopjena u bonacasto more koje se podasrtlo ka najlipše zrcalo od svita?
Gledan u njega i gledan iznad.
Sve je isto.
Je li li to moja dualnosti ili dualnost svita?
Jesan li ja uspravna osmica, pa je pola mene u bonaci, pola iznad nje? A opet, ono šta je iznad nje cakli se u njoj.
Koja san prava ja?
Spustila se niz skale i zaronila.
Obložila se moren.
I ne znan jel more pije mene, oli ja pijen njega.
Obavilo me cilu.
Liči mi dušu i tilo.
I jedino šta se miče u svemiru san ja.
Plivan.
I ne znan di prestajen, a di počinje more.
Ne znan ni di počinjen ja, a di prestaje more.
Samo suza iz oka može još biti tako bistra.
I tako tvoja.
Ka ova bonaca.
I onda legnen na more i upren pogled u nebo.
Ja bestežinska.
A nebo beskonačno.
Unedogled.
Bez ijednog oblačka.
Isto plavetnilo ka i od mora.
I sve samo jedan veliki beskraj.
Nit vidim di se spajaju, nit di se razdvajaju.
Sklopili savez i rekli, mi smo Jednota.
I onda u trenu nisan znala jesan li na nebu ili u moru.
I ima li me uopće.
I opet nisan znala di počinjen ja, a di nebo.
I jesmo li se oboje utopli u bonaci.
Ili smo svi utopljeni u nebu.
Beskraj ispod mene, beskonačnost iznad mene.
Magična bonaca je danas bila darežljiva.
Podarila mi tren, a ja njoj sebe.
Cilu.
S dušon i srcen.
A ona me tetovirala nevidljivon tinton i ostavila mi pečat na duši.
Osmicu.
Polegnutu.
Beskonačna u beskonačnosti.
Hvala ti.
Post je objavljen 14.09.2018. u 21:50 sati.