Ima misec dana da su dvi ingležine rezervirale apartman za četiri noćenja.
Nismo ih do prije par dana spominjali u kući, jer kad imaš tekuće goste, ne govoriš puno o onome šta ima doć.
A od prije dva dana ON i Stari su se naložili i nisu stali pričat o njima.
Ajme, šta će in bit lipo.
Dvi mladice.
Zgodne.
Šesne.
Parit će oči po cili dan dok se budu sunčale i kupale.
A, ako bude sriće, možda bace i toples.
Na tange su već navikli.
Ali ako bude toples i tange, to bi in moga bit bingo!
Stari je čak predložija da ja ta četiri dana iden u Grad vidit čere.
A da će ih njih dvoje opsluživat i bit in na ruku za sve šta in bude tribalo.
Ja san Staron pripomenila da je zaboravija da je pred tri miseca ima infarkt i da je jedva živu glavu izvuka.
I da to ni za njega.
On je reka da će mu to činit dobro i za cirkulaciju i za tlak, jer mu je ionako niski.
I da ni mali.
Da on najboje zna šta mu čini dobro.
I tako smo se dva, tri dana, sve do jutros, lipo na tu temu samozabavljali i smijali.
Šinjorine engležine su dobile sva uputstva kako me nać u Karbunara vali.
Poslala in ja detaljan opis svih cestovnih skretanja.
Poslala GPS i rekla, za slučaj potribe, zovite.
Mobitel je cilo vrime uza me.
Nisu zvale, vrime je curilo i već san se bila zabrinila da se nisu negdi zagubile.
A nema signala za javit se.
Stari je iša leć.
Dodijalo mu čekat.
A, već je i bilo njegovo vrime.
Devet navečer.
Reka je da će imat nemirne snove i da ne može dočekat jutro.
A ON, ON se samo smijuljija, i reka mu da neka mirno sanja.
Da će ih on dočekat.
I eto nih u deset navečer.
Spustile se s ceste u dvor.
Uspile me nać.
ON je gleda balun na TV i samo mi dobacija da će se sutra s njima upoznat.
Pomogla san im smistit se.
Rekle da su puno umorne.
Ja in dala friško pečene kolačiće i dogovorila da ćemo ujutro sredit sve formalnosti.
Zaželila in laku noć.
O onome šta san vidila nisan ni zucnila.
Kake su, pita ON?
A kake su?
Normalne.
Šta ću ti ih sad opisivat. Uostalon, prišniji ti je bija balun od dočekat gošće.
Sve moran sama.
Vidit ćeš ih ujutro.
Ujutro smo čuli neki grubi kašaj.
On je reka da se Stari sigurno prihladija, jer su njih dvoje par večeri bili na lignje.
Lito je, vruće je još.
Al navečer, na moru, ni višak malo se ogrnut.
Dok san nam sparičavala doručak, kašaj se dobro čuja, a ON se stvarno pripa za Starog.
A jeba te led, neće sad još dobit upalu pluća.
Triba je stat doma.
Još je friško od operacije.
Ni za njega još bilo ić na more.
Iziša je na teracu, a neko se deboto davija.
Ali to ni dolazilo iz prizemlja, di Stari spava, nego s kata poviše nas.
Iz apartmana.
Podiga je pogled i brzo uteka u kuću.
Za miloga boga, ko nan je ono na teraci?
Kako misliš, ko nan je na teraci?
Pa gošće, rekla san mu.
Pa njih dvi imaju po sto godina svaka, reka je.
E, pa šta. Zato i kašje ka da ima sto godina.
I onda san se zasmijala.
Uto se i Stari diga i doša na kat doručkovat.
Trlja oči s obe ruke.
I traži od mene da mu rečen da sanja, da ni istina ono šta je vidija.
Di su lipe, mlade, šesne ingležine?
Ajme, ovo će mi dat na srce, kukukmeča je.
A šinjorine su se spustile na mul.
U kupaće iz dvadesetih godina prošlog stoljeća.
Kotulice.
Spustila se i ja.
Zaželila in dobro jutro i pitala triba li in šta.
Malo su se pogledale, a onda me ona zrilija, malo pogrbjena i nekako cila, bidna, dežgracijana pitala da iman li još koji kušin.
Mislin se, dala san in dva za posteju.
Ali dobro, žena kašje, oće spavat na visoko.
Kažen ja, ni problem.
Donit ću van kad se popenjete gori.
A onda ona, onako nekako smušeno, pita da iman li možda dva kušina viška.
Jer ona bi se i podbočila.
Leđa je bole.
Ja se dobrohotno nasmijala i rekla, ma ima kušina koliko hoćete. Samo recite.
Onda, može li, please, još jedan.
Ženu bole kolina pa još jedan ne bi bija višak.
Ma vama na usluzi, šta god.
Nasmijala se ja i brže boje u kuću.
E, onda san si dala oduška.
Cenila san do suza.
Cenin i dok ovo pišen.
Ne na bidne žene, koje su doduše tribale prije u Kalos na rehabilitaciju, pa onda u valu kod mene na odmor.
Smijala san se ja za ona moja dva uncuta, jer cilo jutro ih gledan ka dvi obišene vrbe.
Nekako mi nisu ka oni od jučer.
Žvelti i prpošni.
Rekla san in da ću se posli ručka spremit i da iden trajekton u Grad, vidit čeri.
A da neka njih dvoje opslužuju gošće.
Imat će, tako mi svega, pune ruke posla.
I više nego li su se nadali.
Post je objavljen 19.09.2018. u 13:22 sati.