Ne bih ovo nikad stavila na blog jer takve uspomene pokušam zgurati u zaborav, al se deca setiju.
Bil je tu blizu dućan Union, u kojem je radila meni užasno nesimpatična cura s dugom crnom kosom, recimo da se zvala Nada. Nada nabrijana uvek ozbiljna, brza i radišna, al komunikacija nula, nikad smešak, niš, sve ok, ali to nešto - nikad.
A starije dete oće svaki put s menom u dućan i na blagajni navali da joj kupim jednu kaugumu čungalungu ili kak se pravilno velil čungu lungu?, a ja nemam 50 lp, da ne velim pol kune i velim kak nemam sitnoga, ona inzistira, protestira, a ja bi ju već šupila, a kaj kad nemam, prejadno.
/Kupujem crni kruh, ne plaćam režije jer se nema (imalo se dapače, jer sam prodala kuću na moru, ali je bivši ko i nas, obitelj, i to uništio, neću o tome), i tak, preživljavamo od mizerne penzije moje mame. Jedemo radič sa neke livade di ni pesi ne hodaju, krumpir, srdelice (8 kn kila u to vreme), jaja s neke propale farme. Mlađe dete završava u bolnici, zaraženo salmonelom: s 14 mjeseci je imao 6 kila; ljudi doista ne vole to ni slušat kaj sam prošla, ne pričam više. (pišem)
I tak nikad ja nemam love za čungalungu.
Jedan dan dolazi ta nesimpatična Nada i u spojenim dlanovima nosi čungalunge kolko je moglo stati u dva skupljena dlana i veli kolegici na blagajni - ovo je gospođino. Mene frazi loviju reko nemam ja to za platit, veli ona to nije za vas, to je za dete, a platila bum ja. I ode, jedva je čula - hvala...
Zemljo otvori se. Ne znam, valjda ni bilo dost reči zahvale a maloj su se caklile oči kaj lampe.
Vlovim sama jedan dan Nadu i zahvalim opet veli ona kaj vam je, pa nemrem gledat kak mučite dete. Reko niste me kupili s tom količinom kauguma al vam mogu reći da mi opće niste simpatični eto čak ni sad (smijemo se). Veli ona - ja nisam nikome simpatična, ja sam takva. I tak tu prič - čavrlj kolko dozvoljava vreme u dućanu, jedan dan vidim nova boja kose, veli ona dragi mi je pofarbal kosu, reko fino i tak, duga crna kosa, lepo. Al opet jedan dan veli ona - dragi mi se u subotu ženi, nakon kaj smo hodali 9 godina, ja taman da joj čestitam ona veli - al ne s menom. Prestala sam disati. Ona uspravna, veli je kaj, nisam ni tak grda ni bedasta, bum se i ja udala za nekoga, jednom.
Zatvoril se Union, život nas je mlatio kak je znal, sad je zapravo došao najgori dio ikad, a koji je neprepričljiv, očajan, očajnički, proklet. No dobro, nakon nekih 4 godine, možda lažem, sedim kod ginekologa, čekam da me sestra prozove. Kraj mene trudnica s trbuhom do nosa, kratke plave kose, obraća mi se i veli - kaj, sad kad nema kaugumih, sad se više ne poznamo?! Samo kaj nisam u nesvest opala. Nada, veli - sam vam rekla, ni tak grda ni bedasta, ne brinite se - pokaže vjenčani prsten - eto vite, sve pet. A beba samo kaj nije. Treba objašnjavat kak je to sad sve skup zgledalo u čekaonici? Sapienti sat, a može i ćuka. Ma može i kaj - čunga.
Oznake: ljudi
