Kad si totalno vriti i sve lađe potonu, onda ti ili proradi zadnja tajna - zatomljavana, uništavana dotad od roditelja, bračnog partnera, prijatelja, dakle: smisao ili karakteristika, a to je SMISAO ZA HUMOR, crni bijeli žuti, bilo kakav, ak ni to. E, a onda se nađe neka budala (budala: čisti turcizam) koju ni ne poznaš, a pruži ti ruku i izvuče te iz govana, a ti se onda čudiš ko pura dreku (smrznutom). Pa se pitaš Božeeee, prijateljistarigdjeste, komšijeeee, i čudiš se evo Čovjeka. A na kraju svega prođe daljnjih 20 godina i ta te kaj te zvlekla zdreka i ta te zajebe. Volila sam ju ko mamu al nije joj pasalo moje ime, a srpsko je ko i njeno (je li????). E jebešga, i nema više nje. Pardon, živa je i zdravija od mene, hoću reći ne javlja se više jer sam se HRVATSKI IZJASNILA DA SAM ZAGREPČANKA I DA ME POLITIKA NE ZANIMA.

Kak ja ne mislim živit duže od nekih 13 godina (to sam vidla na nekom kvizu) molim da mi se jave oni kaj mi misle biti frendovi još 12 godina. Nisam loša, skromna sam, samo ponekad (lažem: često) volim biti sama.

Veliju da je to znak uznapredovale civilizacije, kak god se zvalo, volim biti u društvu koje sam planirala.

Sve vrit.

Oznake: ljudi

Ne bih ovo nikad stavila na blog jer takve uspomene pokušam zgurati u zaborav, al se deca setiju.

Bil je tu blizu dućan Union, u kojem je radila meni užasno nesimpatična cura s dugom crnom kosom, recimo da se zvala Nada. Nada nabrijana uvek ozbiljna, brza i radišna, al komunikacija nula, nikad smešak, niš, sve ok, ali to nešto - nikad.

A starije dete oće svaki put s menom u dućan i na blagajni navali da joj kupim jednu kaugumu čungalungu ili kak se pravilno velil čungu lungu?, a ja nemam 50 lp, da ne velim pol kune i velim kak nemam sitnoga, ona inzistira, protestira, a ja bi ju već šupila, a kaj kad nemam, prejadno.

/Kupujem crni kruh, ne plaćam režije jer se nema (imalo se dapače, jer sam prodala kuću na moru, ali je bivši ko i nas, obitelj, i to uništio, neću o tome), i tak, preživljavamo od mizerne penzije moje mame. Jedemo radič sa neke livade di ni pesi ne hodaju, krumpir, srdelice (8 kn kila u to vreme), jaja s neke propale farme. Mlađe dete završava u bolnici, zaraženo salmonelom: s 14 mjeseci je imao 6 kila; ljudi doista ne vole to ni slušat kaj sam prošla, ne pričam više. (pišem)

I tak nikad ja nemam love za čungalungu.

Jedan dan dolazi ta nesimpatična Nada i u spojenim dlanovima nosi čungalunge kolko je moglo stati u dva skupljena dlana i veli kolegici na blagajni - ovo je gospođino. Mene frazi loviju reko nemam ja to za platit, veli ona to nije za vas, to je za dete, a platila bum ja. I ode, jedva je čula - hvala...

Zemljo otvori se. Ne znam, valjda ni bilo dost reči zahvale a maloj su se caklile oči kaj lampe.

Vlovim sama jedan dan Nadu i zahvalim opet veli ona kaj vam je, pa nemrem gledat kak mučite dete. Reko niste me kupili s tom količinom kauguma al vam mogu reći da mi opće niste simpatični eto čak ni sad (smijemo se). Veli ona - ja nisam nikome simpatična, ja sam takva. I tak tu prič - čavrlj kolko dozvoljava vreme u dućanu, jedan dan vidim nova boja kose, veli ona dragi mi je pofarbal kosu, reko fino i tak, duga crna kosa, lepo. Al opet jedan dan veli ona - dragi mi se u subotu ženi, nakon kaj smo hodali 9 godina, ja taman da joj čestitam ona veli - al ne s menom. Prestala sam disati. Ona uspravna, veli je kaj, nisam ni tak grda ni bedasta, bum se i ja udala za nekoga, jednom.

Zatvoril se Union, život nas je mlatio kak je znal, sad je zapravo došao najgori dio ikad, a koji je neprepričljiv, očajan, očajnički, proklet. No dobro, nakon nekih 4 godine, možda lažem, sedim kod ginekologa, čekam da me sestra prozove. Kraj mene trudnica s trbuhom do nosa, kratke plave kose, obraća mi se i veli - kaj, sad kad nema kaugumih, sad se više ne poznamo?! Samo kaj nisam u nesvest opala. Nada, veli - sam vam rekla, ni tak grda ni bedasta, ne brinite se - pokaže vjenčani prsten - eto vite, sve pet. A beba samo kaj nije. Treba objašnjavat kak je to sad sve skup zgledalo u čekaonici? Sapienti sat, a može i ćuka. Ma može i kaj - čunga.

Oznake: ljudi