Za neinformirane (do maloprije sam to bila i ja): Izvjesni pretpotopni Chuck Norris, imenom Timurlenk, potomak Džingis Kana, mislim Mongol i te finte, prokleo je (unapred, čovek je mislil - unapred, ni imal očito nikakvog hrvackog krvnog zrnca) alzo daklem, onoga tko će oskrvnuti, jelte, otprti njegov grob i da će taj isti biti odgovoran za smrt milijuna (“a”sa zanaglasnom duljinom) - ljudi. I ko ga otvori onomad, buraz, otvori ga Slaven. Ne Jugo, ali Slaven. Drug Staljin. A bil nevin ko Hićo.
I kaj si onda moš mislit o Zvonimirovom proklectvu Hrvata kao takvih? Niš. Većina onih hrvata kaj bi trebali kaj misliti, a to su oni na vrhu, ne misliju niš. Ono kaj su si zeli zeli su, i pa-pa draga (nacijo).
Inače, jedna jako pametna cura, kćer našeg poznatog glumca pa ju nebum imenovala, je rekla da je ustvari dobro kaj su Mongoli razvalili pol zemaljske kugle, jer kolko bi tek se povijesti raznih naroda u suprotnom moralo ono učiti, jelte, od osnovnjaka do faksa. Obožavam ju. Zazirem od povijesti još iz majčine utrobe. Tu se nekaj zapraf čudno desilo jer je moja stara znala povijest da se raspametiš, a skup sa svim dvorskim intrigama i tračevima, a koje mi nikad ni htela iznijeti da unese malo kolorita u tu groznu nauku, kaj me briga kaj je bilo prije, muku ti!
Kad sam se u gimni javila da ispravim kulju iz povijesti, Martinčićka me pitala istu lekciju na kojoj sam ju zaradila, pa ja zaradila još jednu, mater i tom Aleksandru Makedonskom, ko je znal da su ga zvali i Aleksandar Veliki!?
Tolko o proklectvima i slavenima, a i o mongolima.  Pa je.

Alzo: Idem jučer doma i furam dost toga iz Konzuma, naravno sve kaj je bilo na sniženju. Ispred mene baka dobro preko 80 i fura dve vrećice hrane. Poteške za nju, činilo se. Najedamput se okrene i vraća se. Ja niš, ja u svom filmu (naime vraćala sam se i od doktora pa sam posle otišla u dućan, ali me te uputnice pečeju u torbi, a i u glavi). Vidim cigo, svojih 12 godina napal babu, preblizu se nutka za pomoć kao - pita baku jel joj treba pomoći nositi vrećice. E da joj je pomogel pa zbrisal kaj bi baba bežala za njim, moš si mislit. A baka se sad opet okrene, u smijer kojim je krenula, preočito je da je prvotno išla u pravcu kam i ja, i mrmlja si u bradu: veli – da pomoć, eh. Kak sam ja otkačena, vidim baka teško nosi, sve si mislim, da joj ja pomognem? U to se nas troje nekak zravnamo u liniju, paralelno, put je širok, baka levo, cigoš između nas, gazi natraški, ja desno. Kao zeza se on, ali vidim - snima, snima. Odma sam torbu s placa u drugu ruku, što dalje od mulca, provjerim dramatičnim šekspirovskim pokretnima (ne znam kakvi su al tak sam napravila!) jesu mi zaprti svi cipovi na torbi koju nosim ko poštar i čemu se inače svi poznati kesiju, i pičim dalje. Međutim, on ima sa sobom i tri sestre, boktenemarad, znam ih već i ja, novije – iz tog plemena iz Trokuta samo dece ima 19, kak rađaju i sestre, u Trokutu se više ne zna ko je koga rodil.

I sad najstarija od prisutnih, sestra il kaj već, s nekom kakti školskom torbom na leđima, za babom: Teta, a pošto je sok (stara požuruje kolko može) a mlađa: tetaaaaa, daj sok, i još se u nezgodaciji smijulji i okreće, ta još nije položila majstorski. Najmlađa se kliberi ta još uči baš početke. Buraz vidi da ne bu niš, odmeri me (u međuvremenu sam stala i ukotvorila se, da vidim otkud bu napad – a njega ne gledam jer ne znam kaj bi još provjerila, a i neugodno mi je). Da su na mene navalili, fakat se ne bih mogla obraniti, a da je kog i bilo, i tak niko nebi pomogel. A i vreme, pardon, tajming po hrvackom - nesretan, prošlo 2, nede niko s posla, svi na ručku, tak, pustoš, znaju oni kad treba.

Uglavnom najstarija još beži za bakom i već se kesi - dajte nam teta jedan sok (onaj od litre, u tetrapaku) i tak, baka jadna ni pred 70 godina nije tak bežala; i nekaj je vikala, pustite me, ne dam sok, bežte od mene. Kapo di banda, taj najstariji provjeri situaciju i moju spremnost na otvoreni dijalog i mogućnost da mi bez jačeg okršaja i utroška energije nekaj drpi, niš, viče: aaajmoooo! Idemo dalje, čorak. Bude već neko naišel.

Jako lepo, baš inspirativno. Ma bravo!

A ljutim se na svoju decu kaj nikad nemaju kinte da kupiju kruh i mleko kad dolaze doma, njihov je odgovor i pomalo srdit: Pa kaj bi ti, nismo navikli imat lovu kod sebe, a i kaj će nam. U školi su drpili .... pa bla bla.... pa na faksu žicaju – pa bla bla.

Budući da je odlično “pukla” priča o onim jabukama i to, da skratim, fakat je žena poznata, mislim ta jabučarka i sokovnjača. I u butiku Franjo (pothodnik Trnsko); a i poslovođa u Prehrani me pital je l' ta kokoš tak i tak izgleda, a i komentar je vezano za nju stigel na blog i tak. Babe u firmi užasnute, mada sam samo dvijema ispričala. E da sam rekla da bu povećali plaću, to bi bila jedina vijest koja bi se brže širila, očito je bilo dobro ispričano. A i nisam jedina kaj stanuje u Novom Zagrebu. Jer se, kao drugdje ne krade, ovo je šljam kvart pa to.
Uglavnom babe na poslu danas sve lude. Sanji nestale očale skup s futrolom, pregledala je već jednom torbu u kojoj bi sva četri cigana mogla odnesti, nema ih (jasno da su bile), Ljubica je ostala bez novina (ko bog ih je opet ostavila u tramvaju), nekom su drpili cigarete (i tak se nesme pušiti) a da ne govorim da je Stanka 100 kuna tražila po svim džepovima, sve dok nije skužila da su joj u nofčaniku. Bareku Fatima (kavomat) nije uzvratil 2 kn (dok nije gurnula ruku u pretinac za siću). Ali opet sam glavnu dreku digla ja, jer kak ne nosim nofčanik, nego jednu plastičnu kutijicu prozirnu za te drangulije veličine kartice, objavim - nema kutijice. Mrak mi na oči opal. Napad panike. A s njom i 100.000 kartica! Odma alarm Danki u HZZO, oću novu zdravstvenu, je al kaj bumo i od sina mi je tam.
Zovem sestru jesam jučer tam ostavila u ordinaciji, da nisam.
Nekidan smo išle kći i ja zaprti račun od 80 kn jer nam samo naplaćuju održavanje računa, zovem banku. Zauzeto.
Onda se setim laboratorija, ko bu po svim labosima zval, muko moja.
Sanja gubi živce (to ne želim nikome priuštiti pa preskačem opis) kosa joj se lagano elektrizira i diže u zrak, pali treću cigaretu a ove dve još goriju, Sekaaaa, ti nisi normalna ti fort nekaj gubiš il ti kradeju, jebotebog! Usput, ona je zaboravila je da si je leće stavila, inzistira na očalama i zove si dete doma, makar zna da se nebu javilo. Pita jesam ja zvala svoje.
Nisam.
Pa zakaj nisi?
Pa spava.
Aha, ko moja Sandra.
Pusti Sandru ona je moje dete.
Zemi si ju doma.
Onda ti zemi moju decu!
Neću, puno jedu.
Aha. A Sandra budna?
Normalno da nije, još nije podne.
Aha. (šaljem SMS svojoj kćeri doma i obećajem dvore nebeske i patnje paklene, po izboru, samo neg mi nađe tak koferček s karticama, već sam si zračunala troškove nove osobne, a hodancijeeee; Danka bu rešila zdravstveno, bar za mene ak ne za lapana, Isuse! Pa dopunska kojoj je prošel rok, al negdi još posluži, kad ne provjeriju kak treba. Pa sindikalna iskaznica, pa Getrojova, pa niškoristi ona od Konzuma, pa 2 poštanske marke za pismo za Hrvacku. Pa nova za Gracke knjižnice koja ne znam čemu služi jer me snabdjeva knjigama Svjetlana, ubit me oće. Je al tam je i bon za neku kremurinu u DM-u, ajme, a popunjeni blokić s naljepnicama od Prehrane, dobiš 15% popusta, e, a neka kartica kaj Sanji nabijam popust u DM-u, je, i to, i tak čuda neviđenih. I recept za tortu od sira. Kad si bolje razmislim, i džepni kalendar za 2011. godinu je tam! Bon od 15 kn za javnotelefonsku govornicu! Punomoćna kartica za detetov studencki neki račun, boktenemarad, a dva flastera!? Za ponoreti!

Javlja dete: Joj stara kak si ti smotana, koferček ti je kod Titove slike u precoblju, tam između bratove slike i moje slike, drito kod Titeka. Ja sam misla da ti to tam stavila ko neki praznik da se obilježava, kaj ja znam. Kupi mi sad fino za nagradu pljuge kad ideš doma. Beli Malboro.

Razmišljam o postavljanju rešetki na prozore i ugradnju sigurnosnih vrata. Nema veze kaj namještaj u kuhinji nema vrata (svaki ormar ima desna, leva su popadala, sin mi je ljevičar a energičan), krevet mi je potrgan već dve godine, parket ne ispada samo na mjestima di je regal na njemu, fali staklo na jednim vratima i jednom prozoru, dve rolete su potrgane, nema veze; treba se zablindirati doma jer buju mi pokrali i ona desna vrata i ta dva prozora kaj još imam. I naravno onaj ginko ljek protiv zaboravljivosti si moram nabaviti.
Razmišljam da se okrenem bogu i molitvi?! Očaj, evidentno, krajnji očaj.

Da sam znala da je Zvonimir proklel onomad Hrvatsku za vijeke vjekova, ne bi se moj sin zval kak se zove, nego bi se zval Zvonimir. Ne zbog imena, zbog kletve. Kud sva sranja na sve strane, još i ovo danas:

Idem dakle s posla obaviti neke pretrage kod doktora, kaj neke, 1001., sva bijesna kak ja mogu biti bolesna, nemam ja za to vremena, a još u bolnicu, jasno da nemam dopunsko, kei si ti normalan!? - i opće nisam misla o tome pisati – ever! - kog zanimaju tuđe bolesti, al eto sad da opišem kakav dan. Dakle nisam bila baš prpošna. Eto na ovakav dan treba staviti i točku na i. Vidim štand pred Evnjumolom, neka simpa ženska prodaje jabuke domaće, nisam ljubimac jabuka ali su ove zbiljam superiška. Odma kupim pet kila, treba podijeliti apple-ljupcima i kupim i dve litre soka od jabuka, sretna ko beba. Bum dala sok Borisu, sok je bez šećera, bu i on sretan. Ma sve ja posložila u ludari. A nosim to jedva doma, dok pređeš ono šugavo raskršće, 5 minuta života ode, idealno. Uz malo sreće trebaš i 10 minuta. Ma kaj 10, 11! Jasno da nije bilo tramvaja, da je gužva i da je vruće.

Siđem u Trnskom, javljaju deca nema kruha. Da se ne mučiju, nek ja usput kupim, ono do dućana ima 30 metara. Dobro. Idem prema Prehrani, kak sam već pisala ak je ko čital, na mene se dokazano ljepi sve kaj treba informaciju ili lovu ili rame za cviljenje i slinjenje. A mrzim to žicanje na cesti, neki stari žica po gradu za operaciju svoje kćeri, ta je već pokojna, on ima 190 godina, kaj ne veli da je neko drugi bolestan.
Uglavnom: Vidim neku masnu žensku, krenula od Prehrane prema meni, kužim: žicala bu me nekaj, a nikad niko ne žica jabuku il kaj nosim, nego – gospođo, imate 2-3 kune? Više se ne žica nekaj sitnoga, sad se veli kaj i kolko! Još malo buju žicali eure, al papirnate. Teta, bi mi šenkali svoj mobač? A da mi platite implatante glečte kakvi su mi zubi? A auto? - može i polovni ferari.
I mesto da po ko zna koji put velim – nemam, (umjesto – ne dam!) okrenem oko jednog auta (parkiranog tam di je spust za kolica odnosno invalide, a di bi hrvat parkiral!?) I uđem u dućan. Odložim stvari tam di su oni hakli, al kak mi je bilo teško, spustim na pod, nikad još nije tam niš nestalo, pazi blagajnica uvijek, nemrem reći. I ulazi ova masna za menom, kao spika na mob – valjda da dokaže da ima neki standard, jelte, i dok sam ja otišla po taj kruh, drpila ona meni fino i jabuke i sokec. Pitam blagajnicu jel se ona zeza pa mi maknula jabuke, veli ne, bila je osim mene u dućanu samo jedna gospođa koja je kupila ulje, a ona – blagajnica, je otišla na čas samo u skladište po nekaj i vratila se taman kad sam stigla na blagajnu. Ma ko naručeno, ko zrežirano!

Niš, pa-pa jabuke i sokec, pa-pa lijepa moja pameti, ak sam ju ikad imala. Zakaj ne slušam instinkte, 100 godina imam još sam blesava.

Dođem s kruhom doma, setim se naravno detetu mame i kaj nije mogla ići kruh kupiti, i zovem poslovođu ili kak se to sad zove, u Prehranu, reko glečte, nije niko od vas kriv, ali ja to mislim prijaviti policiji, da se ne ponavlja, al da ne bi vi imali nenajavljene neugodnosti. Veli on prijavite, kaj se mene tiče, nego kaj se zbiljam kradu jabuke i sok, ma zezate me?! I još se smije, reko ovaj smeh to bumo razradili kad se vidimo. A i je mi do zezancije i smeha!

Nazovem murjaka, 192, viš kak sam informirana; Dobar dan i to i - reko glečte nije neka vrednost jelte, ali nema vaših ni p od policajcih, pa ovo je prokleto naselje, ona trafika na uglu opće ne kužim kak ima računa delati, pa malo da se katkad tu neko postavi, da se ne ponavlja, već je glupo. I ovaj se opet smije, veli gospođo, u vašu policijsku stanicu, prijava, tri primjerka, OIB, JMBG, rodni list, izlazak na teren, pregledavanje kamera (ne znam ali zbiljam ne znam - čemu te kamere?) reko, ne, ne, to ne, za 4 banke ja nebum propala, ali duševne boli me boliju. Aha, veli, tak, a dobro ste prošli, ja sam ostavil tjednu nabavku za kuhinju, neću reći di, i dok sam se vratil nije bilo tjedne nabavke. Za kuhinju. Reko i ja jabuke držim u kuhinji, vite kak je to zanimljivo.
Aha, sad bi to meni trebalo biti smešno. A kaj, kad se on fakat lupil smijati, lupila sam se i ja smijati, od jada, a kaj da radim. Reko znam, dok ja dođem do Remetinca ukinuli buju policijsku postaju kakve sam sreće, niš, neću više u životu jabuke kupit. Da dobro, a jel mi sad malo lakše kad smo si popričali. Reko je, sad mi je tak kaj da sam se jabukih prejela, muka mi je od prežderavanja, sve 5.

Pa nije svet propal. Najgore mi je kaj mi je bilo teško nositi to, ma! U poštanskom sandučiću tristo uplatnica za pomoć nekoj obitelji od 18 djece (pa još roditelji ne rade i te šeme a nije da ne rade, radiju decu), pa baba nikako da krepa a i curi im voda u zahodu kojeg nemaju. Tam, u poljskom zahodu. Usput, ovaj mjesec sam (stanujem u zgradi) imala isti račun za vodu i za struju. Vodom se peremo, a grijemo se na struju, ali računi isti! Jel to ima veze sa hidro/elektro/centralom?!?

I tak. Onda nikak da me naručiju na operaciju, onda me zove socijalna radnica, trebate za dete napravit još to i to, reko kaj se ne bi to preskočilo, veli ne bi, ima u školi topli obrok a to ide preko socijalne skrbi (ko ih je to IKAD tražil???), i opće da je dan bio i idealan, baš bi se osećala ko raskuhana bijela riba. U raspadu.

Možda sam trebala stati kad sam vidla da ona masna pikira na mene i dat joj 2 kn pa da do navečer skupi za šampon. A možda bi mi i ovak drpila jabuke i sok, majku mu i ovoj hrvackoj, a zapravo, sve je kriva Eva i ona njena šugava jabuka!!!!