Da sam znala da je Zvonimir proklel onomad Hrvatsku za vijeke vjekova, ne bi se moj sin zval kak se zove, nego bi se zval Zvonimir. Ne zbog imena, zbog kletve. Kud sva sranja na sve strane, još i ovo danas:

Idem dakle s posla obaviti neke pretrage kod doktora, kaj neke, 1001., sva bijesna kak ja mogu biti bolesna, nemam ja za to vremena, a još u bolnicu, jasno da nemam dopunsko, kei si ti normalan!? - i opće nisam misla o tome pisati – ever! - kog zanimaju tuđe bolesti, al eto sad da opišem kakav dan. Dakle nisam bila baš prpošna. Eto na ovakav dan treba staviti i točku na i. Vidim štand pred Evnjumolom, neka simpa ženska prodaje jabuke domaće, nisam ljubimac jabuka ali su ove zbiljam superiška. Odma kupim pet kila, treba podijeliti apple-ljupcima i kupim i dve litre soka od jabuka, sretna ko beba. Bum dala sok Borisu, sok je bez šećera, bu i on sretan. Ma sve ja posložila u ludari. A nosim to jedva doma, dok pređeš ono šugavo raskršće, 5 minuta života ode, idealno. Uz malo sreće trebaš i 10 minuta. Ma kaj 10, 11! Jasno da nije bilo tramvaja, da je gužva i da je vruće.

Siđem u Trnskom, javljaju deca nema kruha. Da se ne mučiju, nek ja usput kupim, ono do dućana ima 30 metara. Dobro. Idem prema Prehrani, kak sam već pisala ak je ko čital, na mene se dokazano ljepi sve kaj treba informaciju ili lovu ili rame za cviljenje i slinjenje. A mrzim to žicanje na cesti, neki stari žica po gradu za operaciju svoje kćeri, ta je već pokojna, on ima 190 godina, kaj ne veli da je neko drugi bolestan.
Uglavnom: Vidim neku masnu žensku, krenula od Prehrane prema meni, kužim: žicala bu me nekaj, a nikad niko ne žica jabuku il kaj nosim, nego – gospođo, imate 2-3 kune? Više se ne žica nekaj sitnoga, sad se veli kaj i kolko! Još malo buju žicali eure, al papirnate. Teta, bi mi šenkali svoj mobač? A da mi platite implatante glečte kakvi su mi zubi? A auto? - može i polovni ferari.
I mesto da po ko zna koji put velim – nemam, (umjesto – ne dam!) okrenem oko jednog auta (parkiranog tam di je spust za kolica odnosno invalide, a di bi hrvat parkiral!?) I uđem u dućan. Odložim stvari tam di su oni hakli, al kak mi je bilo teško, spustim na pod, nikad još nije tam niš nestalo, pazi blagajnica uvijek, nemrem reći. I ulazi ova masna za menom, kao spika na mob – valjda da dokaže da ima neki standard, jelte, i dok sam ja otišla po taj kruh, drpila ona meni fino i jabuke i sokec. Pitam blagajnicu jel se ona zeza pa mi maknula jabuke, veli ne, bila je osim mene u dućanu samo jedna gospođa koja je kupila ulje, a ona – blagajnica, je otišla na čas samo u skladište po nekaj i vratila se taman kad sam stigla na blagajnu. Ma ko naručeno, ko zrežirano!

Niš, pa-pa jabuke i sokec, pa-pa lijepa moja pameti, ak sam ju ikad imala. Zakaj ne slušam instinkte, 100 godina imam još sam blesava.

Dođem s kruhom doma, setim se naravno detetu mame i kaj nije mogla ići kruh kupiti, i zovem poslovođu ili kak se to sad zove, u Prehranu, reko glečte, nije niko od vas kriv, ali ja to mislim prijaviti policiji, da se ne ponavlja, al da ne bi vi imali nenajavljene neugodnosti. Veli on prijavite, kaj se mene tiče, nego kaj se zbiljam kradu jabuke i sok, ma zezate me?! I još se smije, reko ovaj smeh to bumo razradili kad se vidimo. A i je mi do zezancije i smeha!

Nazovem murjaka, 192, viš kak sam informirana; Dobar dan i to i - reko glečte nije neka vrednost jelte, ali nema vaših ni p od policajcih, pa ovo je prokleto naselje, ona trafika na uglu opće ne kužim kak ima računa delati, pa malo da se katkad tu neko postavi, da se ne ponavlja, već je glupo. I ovaj se opet smije, veli gospođo, u vašu policijsku stanicu, prijava, tri primjerka, OIB, JMBG, rodni list, izlazak na teren, pregledavanje kamera (ne znam ali zbiljam ne znam - čemu te kamere?) reko, ne, ne, to ne, za 4 banke ja nebum propala, ali duševne boli me boliju. Aha, veli, tak, a dobro ste prošli, ja sam ostavil tjednu nabavku za kuhinju, neću reći di, i dok sam se vratil nije bilo tjedne nabavke. Za kuhinju. Reko i ja jabuke držim u kuhinji, vite kak je to zanimljivo.
Aha, sad bi to meni trebalo biti smešno. A kaj, kad se on fakat lupil smijati, lupila sam se i ja smijati, od jada, a kaj da radim. Reko znam, dok ja dođem do Remetinca ukinuli buju policijsku postaju kakve sam sreće, niš, neću više u životu jabuke kupit. Da dobro, a jel mi sad malo lakše kad smo si popričali. Reko je, sad mi je tak kaj da sam se jabukih prejela, muka mi je od prežderavanja, sve 5.

Pa nije svet propal. Najgore mi je kaj mi je bilo teško nositi to, ma! U poštanskom sandučiću tristo uplatnica za pomoć nekoj obitelji od 18 djece (pa još roditelji ne rade i te šeme a nije da ne rade, radiju decu), pa baba nikako da krepa a i curi im voda u zahodu kojeg nemaju. Tam, u poljskom zahodu. Usput, ovaj mjesec sam (stanujem u zgradi) imala isti račun za vodu i za struju. Vodom se peremo, a grijemo se na struju, ali računi isti! Jel to ima veze sa hidro/elektro/centralom?!?

I tak. Onda nikak da me naručiju na operaciju, onda me zove socijalna radnica, trebate za dete napravit još to i to, reko kaj se ne bi to preskočilo, veli ne bi, ima u školi topli obrok a to ide preko socijalne skrbi (ko ih je to IKAD tražil???), i opće da je dan bio i idealan, baš bi se osećala ko raskuhana bijela riba. U raspadu.

Možda sam trebala stati kad sam vidla da ona masna pikira na mene i dat joj 2 kn pa da do navečer skupi za šampon. A možda bi mi i ovak drpila jabuke i sok, majku mu i ovoj hrvackoj, a zapravo, sve je kriva Eva i ona njena šugava jabuka!!!!