Alzo: Idem jučer doma i furam dost toga iz Konzuma, naravno sve kaj je bilo na sniženju. Ispred mene baka dobro preko 80 i fura dve vrećice hrane. Poteške za nju, činilo se. Najedamput se okrene i vraća se. Ja niš, ja u svom filmu (naime vraćala sam se i od doktora pa sam posle otišla u dućan, ali me te uputnice pečeju u torbi, a i u glavi). Vidim cigo, svojih 12 godina napal babu, preblizu se nutka za pomoć kao - pita baku jel joj treba pomoći nositi vrećice. E da joj je pomogel pa zbrisal kaj bi baba bežala za njim, moš si mislit. A baka se sad opet okrene, u smijer kojim je krenula, preočito je da je prvotno išla u pravcu kam i ja, i mrmlja si u bradu: veli – da pomoć, eh. Kak sam ja otkačena, vidim baka teško nosi, sve si mislim, da joj ja pomognem? U to se nas troje nekak zravnamo u liniju, paralelno, put je širok, baka levo, cigoš između nas, gazi natraški, ja desno. Kao zeza se on, ali vidim - snima, snima. Odma sam torbu s placa u drugu ruku, što dalje od mulca, provjerim dramatičnim šekspirovskim pokretnima (ne znam kakvi su al tak sam napravila!) jesu mi zaprti svi cipovi na torbi koju nosim ko poštar i čemu se inače svi poznati kesiju, i pičim dalje. Međutim, on ima sa sobom i tri sestre, boktenemarad, znam ih već i ja, novije – iz tog plemena iz Trokuta samo dece ima 19, kak rađaju i sestre, u Trokutu se više ne zna ko je koga rodil.

I sad najstarija od prisutnih, sestra il kaj već, s nekom kakti školskom torbom na leđima, za babom: Teta, a pošto je sok (stara požuruje kolko može) a mlađa: tetaaaaa, daj sok, i još se u nezgodaciji smijulji i okreće, ta još nije položila majstorski. Najmlađa se kliberi ta još uči baš početke. Buraz vidi da ne bu niš, odmeri me (u međuvremenu sam stala i ukotvorila se, da vidim otkud bu napad – a njega ne gledam jer ne znam kaj bi još provjerila, a i neugodno mi je). Da su na mene navalili, fakat se ne bih mogla obraniti, a da je kog i bilo, i tak niko nebi pomogel. A i vreme, pardon, tajming po hrvackom - nesretan, prošlo 2, nede niko s posla, svi na ručku, tak, pustoš, znaju oni kad treba.

Uglavnom najstarija još beži za bakom i već se kesi - dajte nam teta jedan sok (onaj od litre, u tetrapaku) i tak, baka jadna ni pred 70 godina nije tak bežala; i nekaj je vikala, pustite me, ne dam sok, bežte od mene. Kapo di banda, taj najstariji provjeri situaciju i moju spremnost na otvoreni dijalog i mogućnost da mi bez jačeg okršaja i utroška energije nekaj drpi, niš, viče: aaajmoooo! Idemo dalje, čorak. Bude već neko naišel.

Jako lepo, baš inspirativno. Ma bravo!

A ljutim se na svoju decu kaj nikad nemaju kinte da kupiju kruh i mleko kad dolaze doma, njihov je odgovor i pomalo srdit: Pa kaj bi ti, nismo navikli imat lovu kod sebe, a i kaj će nam. U školi su drpili .... pa bla bla.... pa na faksu žicaju – pa bla bla.

Budući da je odlično “pukla” priča o onim jabukama i to, da skratim, fakat je žena poznata, mislim ta jabučarka i sokovnjača. I u butiku Franjo (pothodnik Trnsko); a i poslovođa u Prehrani me pital je l' ta kokoš tak i tak izgleda, a i komentar je vezano za nju stigel na blog i tak. Babe u firmi užasnute, mada sam samo dvijema ispričala. E da sam rekla da bu povećali plaću, to bi bila jedina vijest koja bi se brže širila, očito je bilo dobro ispričano. A i nisam jedina kaj stanuje u Novom Zagrebu. Jer se, kao drugdje ne krade, ovo je šljam kvart pa to.
Uglavnom babe na poslu danas sve lude. Sanji nestale očale skup s futrolom, pregledala je već jednom torbu u kojoj bi sva četri cigana mogla odnesti, nema ih (jasno da su bile), Ljubica je ostala bez novina (ko bog ih je opet ostavila u tramvaju), nekom su drpili cigarete (i tak se nesme pušiti) a da ne govorim da je Stanka 100 kuna tražila po svim džepovima, sve dok nije skužila da su joj u nofčaniku. Bareku Fatima (kavomat) nije uzvratil 2 kn (dok nije gurnula ruku u pretinac za siću). Ali opet sam glavnu dreku digla ja, jer kak ne nosim nofčanik, nego jednu plastičnu kutijicu prozirnu za te drangulije veličine kartice, objavim - nema kutijice. Mrak mi na oči opal. Napad panike. A s njom i 100.000 kartica! Odma alarm Danki u HZZO, oću novu zdravstvenu, je al kaj bumo i od sina mi je tam.
Zovem sestru jesam jučer tam ostavila u ordinaciji, da nisam.
Nekidan smo išle kći i ja zaprti račun od 80 kn jer nam samo naplaćuju održavanje računa, zovem banku. Zauzeto.
Onda se setim laboratorija, ko bu po svim labosima zval, muko moja.
Sanja gubi živce (to ne želim nikome priuštiti pa preskačem opis) kosa joj se lagano elektrizira i diže u zrak, pali treću cigaretu a ove dve još goriju, Sekaaaa, ti nisi normalna ti fort nekaj gubiš il ti kradeju, jebotebog! Usput, ona je zaboravila je da si je leće stavila, inzistira na očalama i zove si dete doma, makar zna da se nebu javilo. Pita jesam ja zvala svoje.
Nisam.
Pa zakaj nisi?
Pa spava.
Aha, ko moja Sandra.
Pusti Sandru ona je moje dete.
Zemi si ju doma.
Onda ti zemi moju decu!
Neću, puno jedu.
Aha. A Sandra budna?
Normalno da nije, još nije podne.
Aha. (šaljem SMS svojoj kćeri doma i obećajem dvore nebeske i patnje paklene, po izboru, samo neg mi nađe tak koferček s karticama, već sam si zračunala troškove nove osobne, a hodancijeeee; Danka bu rešila zdravstveno, bar za mene ak ne za lapana, Isuse! Pa dopunska kojoj je prošel rok, al negdi još posluži, kad ne provjeriju kak treba. Pa sindikalna iskaznica, pa Getrojova, pa niškoristi ona od Konzuma, pa 2 poštanske marke za pismo za Hrvacku. Pa nova za Gracke knjižnice koja ne znam čemu služi jer me snabdjeva knjigama Svjetlana, ubit me oće. Je al tam je i bon za neku kremurinu u DM-u, ajme, a popunjeni blokić s naljepnicama od Prehrane, dobiš 15% popusta, e, a neka kartica kaj Sanji nabijam popust u DM-u, je, i to, i tak čuda neviđenih. I recept za tortu od sira. Kad si bolje razmislim, i džepni kalendar za 2011. godinu je tam! Bon od 15 kn za javnotelefonsku govornicu! Punomoćna kartica za detetov studencki neki račun, boktenemarad, a dva flastera!? Za ponoreti!

Javlja dete: Joj stara kak si ti smotana, koferček ti je kod Titove slike u precoblju, tam između bratove slike i moje slike, drito kod Titeka. Ja sam misla da ti to tam stavila ko neki praznik da se obilježava, kaj ja znam. Kupi mi sad fino za nagradu pljuge kad ideš doma. Beli Malboro.

Razmišljam o postavljanju rešetki na prozore i ugradnju sigurnosnih vrata. Nema veze kaj namještaj u kuhinji nema vrata (svaki ormar ima desna, leva su popadala, sin mi je ljevičar a energičan), krevet mi je potrgan već dve godine, parket ne ispada samo na mjestima di je regal na njemu, fali staklo na jednim vratima i jednom prozoru, dve rolete su potrgane, nema veze; treba se zablindirati doma jer buju mi pokrali i ona desna vrata i ta dva prozora kaj još imam. I naravno onaj ginko ljek protiv zaboravljivosti si moram nabaviti.
Razmišljam da se okrenem bogu i molitvi?! Očaj, evidentno, krajnji očaj.