Pičim doma. Silazim s busa iz Botinca idem na sedmicu. Na Savskom mostu tj. iza njega. (ili ispred Savskog? Zavisi kam otkud odakle dokle, aj dobro).
Otišel tramvaj prilično daleko, debelo ispred četvorke, molim fino, pruge su paralelne. Pa ko ima viziju, ko nema nek si stvori. I tak, žuriju na nj dve mlade koke i ja. Uđemo na zadnja vrata. A bolje da nismo. E braco, ovak nekaj, još mi se diže želudac, ništa danas od večere. Prala sam dječja dupeta ajde, bebe su, pa tvoje, pa to. Prala bih i mater da je trebalo, a samo sam ju jednom oprala sirotu. Mislim imam želudac za razno razne stvari, porađala sam koze, ovce, vadila piceke iz jajeta, gnječila crve na kupusu, ma primalja i ubojica brate, al kaj je puno, puno je, nemam dobru kombinaciju želuca i nosa. Veli Božo Konj da imam malo prefini nosić. Ali ovo!...

Za ovo u 7-ici nisi trebal ni imat kljuku. Komadima se žurilo pa preskočile TO, a kak su ljudi ovce, preskočila i ja i pičim celi taj kilometar prema kabini da vidim vozača i objasnim da je u tramvaju situation. Pridružil se kao putnik i jedan malo veći i širi mladac, gleda, sluša i usmjerava kljuku prema zadnjem dijelu tramvaja.

Čovječe, neko se zrigal u tramvaju, ajde, nije to prvi put. Ali kaj se zakenjal, e to je već previše. Ak taj nije završil na hitnoj, ja sam mršava (nikad bila). Ispraznio čovjek crijeva puna jedino alkohola, ispraznio želudac (pretpostavljam grah s kobasom, ne znam zakaj svi kronični alkići žderu grah s kobasom) e a miomiris mi je još u nosu. Kaj nosu, želucu!

I kao školovana žena pokucam jelte na stakleco od kabine vozača i velim vozačici – gospođo, neko vam je uneredio tramvaj, a usput se i dobro skenjal (gledam komade i pitam jesam dobro objasnila, one se klibere i čude kaj je babi da se tak izražava). Naravno žena vozačica vrši uvid da ne velim umiris ili usmrad, uzgražava se i upsuje nešto, uobavještava dežurnog, veli nam nek idemo na drugi tramvaj, zahvaljuje mi kaj sam joj rekla i - idemo. Komadi prvi, pa pičim ja, jedva se provlačim između još uvijek stojeće četvorke i smrdeće sedmice, iza mene onaj mladac. Kak ga isto ima, veli on - a gospe ti materine, ća će nas još ubit z ovin smrdljivin tramvajen! Riskiram i okrenem se i nasmijem mu se u facu kak bi i svojoj kćeri. Uđemo mi u sedmicu, kakti čistu, on ostane na vratima i pali cigar duvana. Pogledava me, jel mi to kao smeta, stoji nogom u tramvajiu /niskopodni tramvaj/, drugom vani, a ja na rubu da mu velim – vuci rista, ovo je najljepši miomiris danas nakon onog tekućeg govna (ove se još svađaju je li bila pišota ili govno). Usput dečko baca pogled na moje novine (24sata, ništa Večernjak, preskupo) i tako. Ulazi uto jedna starija od mene: da Balkan, da seljačine, da prokleti pijanci, da bog mater, da ko je videl pišati po tramvaju (kenjati! op. aut.). A rigati. Da jel to hrvacka nacija. Da Jaci mater i oca. Da ko je to videl (svi smo vidli, dapače i posmrdili), pa i pas mater i tak još svašta, i ode otraga, valjda provjeriti je li i ovaj tramBaj porigan i pokenjan.
E pucam, smijem se naglas, smiju se komadi, smije se ovaj ogromni na vratima, gasi čik i ulazi. Čiči lijevo od prolaza, paralelno meni, osjećam vibru da sam mu simpa, misli viš kak smo mi buceki fini ljudi. Izlazim brzo, na trećoj stranici, alarmiram zeleni gumbek. Zemem 24časa i pitam ga – vidim da se vozite dalje, može novine. Mladac se raskezi od uha do uha, mada mu starci očito nisu na vrijeme nabavili aparatić, nema veze, uzima novine uz blagi naklon i veli – najljepše hvala.

I odo ja. Dođem u dućan, pitaju me zakaj ne pričam niš, reko mučno mi je. Prestara sam da mi prišiju moguću trudnoću, da kaj sam pojela pitaju. Reko niš, i nebum do ujutro. E muku ti tetkinu, kak od jednog neviđenog opijenog homo sapiensa (ovo sapiensa je upitno) nastane na nekom blogu neka smrdljiva priča. Si videl, braco?

Idem jutros na posao. Radim u strogom centru grada. Tako da mogu 14-icom ili 7-com do okretišta 6-ice pa na 6, i izlazim na Zrinjevcu.

Prekputa je stanica 7-ice odnosno 14-ice, Trnsko, a potonja vozi do Trga bana Jelačića i to mi isto odgovara. Kako je 14-ica vrlo rijetka pojava u gradu, vidim ju da ide, u smjeru koji me zanima, procijenim da neće biti gužva i pretrčim te dvije pruge. Stignem na vrijeme do zadnjeg ulaza prikolice, primim se za štangu (češki tramvaj, na sredini ulaza ima štangu!) i hoću ući. Ruka je ostala u tramvaju, vrata su se zaprla, ali ruka mi je draga uspomena iz djetinjstva i kako sam ju želila zadržati, povukla sam ju (bolno) natrag kroz zatvorena vrata. Tramvajovozač/ica me očito vidio u retrofizoru, jer – vrata nije otvorio/la, ali je stajao/la još nekoliko sekundi da vidi jesam li slučajno pod kotačima gradskog prometala, jesam li izvukla ruku i može li on sada krenuti.

Događalo se ranije da uputim pogled prema retrovizoru, mahnem, naravno moje ruke su obje uz mene, vozač otvori. Naročito otvori ako je prethodno do tramvaja dotrčal komad od 2 banke. U minici. S lasima koji vijoriju okolo naokolo. Po mogućnosti plavim lasima. Sa štiklama. Komad sa štiklama na nogicama, ne na glavi. I to, jelte. Ja sam matora kokoš ali sam mobilna i mogu trčati (ko zna kaj još mogu, al dobro), ali nemrem si dozvoliti da na godine lovim tramvajca da mi vrata otpre. Ipak su takvi već u peMziji.

I ode jutros ovaj gad. Bilo je 7.32 na satu u Trnskom. Broj na prikolici 14-ice je 832. Sve sam fino zapisala. Sad se pitam zakaj. Zato kaj je (bil) prvi april? Ovo nije šala, zato i nebum dala na blog 1. 4.!

Istina je da mi je lijevi zglob natekel i da je blago poplavil. Boli me. Istina je da mi je ruka užarena od udarca ili nazovi to kako hoćeš, a istina je krajnje ova: Radim na sudu i samo zato i isključivo samo zato kaj radim na sudu, e zato neću tužiti ZET. Zašto: nemam svjedoke, moja riječ protiv vozačeve. Eventualni svjedoci, a ima ih, ovi kaj su već ušli i sve vidli, neće se javiti kao svjedoci ni u ludilu, s rezonom ko jebe babu kaj beži na tramvaj i čuvaj se suda, bože moj. Trebala sam taj čas otići doktorici po mjestu stanovanja da mi ustanovi tjelesnu ozljedu, krajnje i strah, pa vještačenje koje ja plaćam, pa sudski troškovi, pa sudske pristojbe i takse, kojih bi se doduše oslobodila, osim troškova vještačenja. E onda dalje se kladim da ZET već ima osiguranje u Eurohercu koji će kao opunomoćenika poslati Ćamila Salahovića, i ja bum sve popušila. A zakaj, jer će spomenuti uz Kolektivni ugovor, Obiteljski zakon, ZPP, Zakon o obveznim odnosima, Ovršni zakon i Službeni list SFRJ i Grada Zagreba spomenuti, jelte, Noviju povijest u Hrvata, a zakaj ne i Popis branitelja i sve prastare staro-jugoslavenske zakone. Cela bu procedura došla u zastaru prije svakog razumnog a tek zakonskog?! roka.

I tako se ja izjadam na svom blogu i jedino kaj sam sebi za svoju dušu, a postat ću čini mi se sitna duša u pravom smislu riječi, jer je istina da sam se švercala, bijesna ko pas i rukoboljna. Čekam sve kontrolu, pa da mi ne vjeruje da me ruka boli od opisanog, nego sam se valjda tukla s bivšim. Pa još da mi je bivši blizu da on kontroli objasni stvari kako on to zna. Da posluži nečem konačno, brate!

Znam, nije to ništa ni prema svemiru ni prema vječnosti, ali majku mu da mene mora jedan ZET-ovac koji zarađuje uz neki završeni ili nezavršeni tečaj moju trostruku plaću, koji bu dobil i uskrsnicu i božićnicu i lovu za more i imaju odmarališta od Lošinja do Budve, ovak zajebati. Ja mojih 10 prstiju trebam više no išta, ja sam jebeni zapisničar kojeg premijerka vrijeđa putem javnih medija, a nek ista napiše pismo, naći ću joj, tako mi svega, tri greške nakon što su joj ga izlektorirala tri lektora!

FUJ!!!! I onda da se ne švercam? Ma ne nosim više sa sobom ni osobnu ni boga jokinoga. Kad dođe kontrola, nek zovu muriju, uhapsiju me, šalju na društveno korisni rad... Na sudu pravnika kolko hoćeš, imam i svojeg koji me pljačka, imam i prijatelja pravnika, al niko pojma nema (a tek patuljci), ma nek idu u pizdu materinu i zet i zetova prometala i svi nabrijani dotepenci koji voziju te tramvaje, pička im se ogadila da im se ogadila, idem staviti oblog i ovo na blog i zvati Božu Konja da mu se zjadam. On je, naime, čorav ko sova i ne čita niš osim emajla.

Kad sam počinjala ovaj blog i dala mu takav naslov, misla sam stvarno da bum nekom dala savjet, a poučena bogatim iskustvom, kak se spasiti od ZET-a i ZET-ovaca. Više ZET-a nego ovaca. Jedini način je fakat pičit pehaka ili se raditi luđi nego jesi. Ak delaš od 8 a stanuješ 35 minuta vožnje do posla, kreneš lepo u pol 6. I znaš kaj ti se onda dogodi? Onda u jebenih 7 minuta budeš na Trgu i nemreš ni burek kupiti jer je sve još zaprto. Ali fakat, jedini spas od ZET-a je ne stanovati u Zagrebu i ne koristiti se ZET-ovim prometalima. Jer ko je u to vreme na cesti: prostitutke, policajci i oni koji paze da ih zetovci ne pregaze. Bljak!

Naravno da ovaj put nisam poslala direktoru ZET-a podatke o navedenom. Zetc, gadif mi fe!

U vrijeme kad se čekal crni kruh u redovima, još smo imali love za kruh, ali kak tam na otoku gdje smo proveli – Seeeedaam duuuuuuuugih goooodina, ja bez – crnog kruha, nije bilo nego bilog kru'a, išla ja tu u Zagrebu svako jutro u red s penzićima po taj kruh i tu saznala od čega boluje cijeli Novi Zagreb. Ponaosob.

Počelo je jednog ponedjeljka u travnju. Izlazim iz zgrade i vidim mladog policajca kraj policijskog auta, parkiran kod dućana (prek puta naše zgrade) točno s pogledom na naš ulaz i čim me ugleda, javlja nekaj na stanicu, voki toki, kak očeš, i - ja izlazim iz dućana sa crnim kruhom, njega nema. I tak i u utorak, sreda – već mi bilo smešno, u četvrtak čudno, a u petak velim bivšem, čuj to tak i tak, policajac, i to. Da sam paranoična. Dobro. Za ono kaj mi je inače govoril ovo je bil kompliment. (Moram biti iskrena nisam ostala dužna prije nego smo zašutili, a koja šutnja /ne, nema veze s izborima!/ je trajala 6 mjeseci, što je jako dugo s obzirom da smo živjeli s djecom u 48 metara na kvadrat). Jadna deca.

Ne znam kak inače, ali tu posle petka dođe subota, bivši ide s Ladom njivom, riječke registracije, automehaničaru u Črnomerec (bitno je to s riječkom registracijom, vratili s s njom s Kvarnera, a jer je to bila 94., nije bilo puno Ladih njivih u Zagrebu, a još manje onih s RI- pa nešto.) Krene on u pol nekih 9 sati ujutro, ne javlja se i ne vraća, meni super, natežem rajngle po kuhinji, bezuspješno pokušavam ugurati neku hranu junioru u gubec, gleda me užasnut onak mali a one predivne oči govore – kaj opet me pokušavaš nahraniti!? Ti si nemajka!!! Juniorka tu negdi, nebitno i niš ja ne trzam, kad zvoni telefon, u pol 2, veli bivši – ja sam u Đorđićevoj. Ha, prvo se setim, to je bil dobar štos: Najduža ulica u Zagrebu, svi veliju Ilica. E nije, nego Đorđićeva, tam je bil pritvor (je li još?), pa si mogel ući u Đorđićevu i ostat dva meseca. Velim fino, a kaj delaš tam? Da su ga uhapsili. Opet ja ne trzam, milicija i policija su bile redovne pojave u mom životu nakon udaje, taj čovjek je fakat cijepljen na zlo. Sad smo avanzirali, sad se mlataramo preko advokata (ne avokada). Ne znam di nam je kraj, čovječe, u nebeskim visinama. Zbog nas će vjere propadati...

I kak velim, dragi nazval (drag i mio, ko bager):
On: ... i ne znam kad bum se vratil.
Ja: Dobro, krasno, a kaj si napravil?
On: Ništ.
Ja: Sereš kvake. Si kog zgazil? Si sudar napravil, nemoj lagati, i ovak te ziher prisluškivaju, reci, kaj, to je život, prošli smo mi puno gore stvari. (To jest ja sam prošla s njim, e, još ne vjerujem.)
On: Nisam, Seka, uhapšen sam, nemoj se zezati, imam pravo na samo jedan poziv evo javljam ti da ne brineš.
Ja (mislim si kolko sam puta poželila da se nikad ne vrati, sad me ovo nemre ni uzrujati): Aha, pa si kaj pil, pa ti ne piješ, bar ne ujutro, a, kaj švercaš nekaj? A kog bi i zval nego mene, kaj, trebaš advokata da ti nabavim (žena u braku je užasno glupa biljka, al skopala bi ja i advokata, a TADA nisam poznavala baš nijednoga).
On: Nemoj postavljati blesava pitanja, uhapšen sam na putu do Brace (automehaničar) i sve je u redu.
Ja: Je, fakat je sve u redu, uhapsili su te. Baš ono, guba, a jesi gladan? (a kaj da mu drugo velim?).
On: Moram ići.
Ja: Dobro, jel zbiljam nisi niš napravil?
On: Nisam, aj bok.
Ja: Aj bok, čuvaj se. (E, kaj ne zvuči dobro. Mislim dobronamjerno?).

Ne da meni vrag mira, zovem informacije, dobim broj Đorđićeve, zovem, dobim ljubaznog lika kakti na nekoj centrali, centralista, koji mi veli: Gospođo, jel vaš muž šverca nekaj? Reko gospon, da on šverca bar drogu, ja vas sad ne bih zvala nego bi imala love i bila negdi vani na odmoru. Objasnim mu situaciju, strpljivo sluša, veli čujte ja to ne razmem niš, jel bil pijan? Ma reko nije bil pijan, samo me eto nazval da je uhapšen, pa kaj se to moglo dogoditi, ni sudar nije bil, nije nikog zgazil i kaj sad. Čujte, (serem kreč) on vam ima šećer (u međuvremenu mu je, mislim odonda na sadašnje vrijeme i počel varirati od ketoacidoze do ono cukor do 25.200 na sat, al to tada nisam mogla znati). Šok za šokom. Ne smijem sve ni napisati kaj nam se nadogađalo (za neupućene: Dobila sam pisano policijku zabranu, kaj ne bi ja ispričala, ja bi i boga nazvala, samo da ima telefon). Uostalom pišem, ne pričam.
Ovo pišem jer me nije uzrujalo, oguglaš jednom, kad – tad! Mislim medved je na toplom, ovaj s centrale obećal da bu dobil i kavu i sendvič i cigaretu, reko ne puši. A normalno da niš nije dobil, ni vodu kad je tražil, tak i treba!, ali je zabava bila vrhunska!. Još veli ovaj na centrali, gledajte, gospođo (ko da ja to vidim!) tu su neka 4 pijana lika, spavaju ili njonjaju, a kak vam muž zgleda? Opišem, visok, krupan, proćelav, brada, bučan, zločest, zajeb... i tu se prekinem, kaj on mora sve znati, uglavnom veli centralni meni: Ne, po opisu on vam nije tu, to mora da su bili specijalci. Tamo vas ne mogu spojiti, a tamo ne možete ni zvati. Doooobrooooo, mislim.

Uzela ja decu, ovog u kolica, malu za ruku i odo ja šetati ko i svaki dan. Moraju se deca prozračiti, ma gdi da im je otac. Ko ga jebe, nisam ja uhapšena nego on. Bar je u sigurnim rukama. Na državnim jaslama. Zato je i došel natrag gladan, no dobro.

Evo mog jedinog muža, neponovilose nikadnisakim, u pol pet doma, da im pas mater, da ga bole ruke od lisica. Koje lisice, jebate, kaj si bil u Zoološkom, a čuj kaj ti je to ljubičasto po zglobovima? Aha, narukvice su ti metnuli pa stežu, viš, nisam znala, moram dati da me uhapsiju jedan dan, sve je dobro znati. E, 9 dana (8 ili 10, nema veze) je hodal i psoval i trljal ruke na zglobovima, a sad objašnjenje: Nisu ga ni specijalci vlovili nego MBA liga, ne, IBM, CIA, ne, čekaj, Interpol, e da Interpol. E jebate, nisam ja bila udata za mački kašalj!

Dan prije, dakle u taj petak prije subote, slučajno pročitam u novinama kak traže nekog digića, a sopranome (hrvacki: nickname) mu je bil – Faccia d'angelo, što će reći anđeosko lice, metar niži od bivšeg, s puno kose (koji kotrast), ali su imali zajedničko to kaj su furali Ladu Nivu riječke registracije. Ono kaj nije zajedničko: navedeni bil oženjen slovenkom a ne hrvaticom (što se kasnije pokazalo bitnim jer me šoca od bivšeg nazvala srpskom kurvom. Zgodno. Ali tada, jelte, sam se ja našla uvređena da kak njega uhapsiju ko tog digića pa po tome bi ja trebala biti Slovenka, nisam čak ni plava. Ni sijeda nisam, a već u godinama!!!! Vređaju!)

Dakle, onaj policajac zbog kojeg sam ja bila proglalšena paranoičnom, taj nije bio ni prikaza i nije mene pratio nego nas sve, vjerojatno još ne bebu (sinek mi je bil beba, ali oca mu svakako jesu). Kak je u subotu bivši izašel s ladom mehaničaru, za njim HV džip, on skreće u Horvaćansku, a pred raskrižjem pred njega dva takva džipa s obje strane pa u šrek pred njega, ovaj iza i dva murjaka na motorima. Ne znam, mitraljezi, puške, minobacači, bazuke, van, van, van, ono zblokirali ga na cesti i vuku ga van.

Njegova priča: Ku'iš, tam ona birtija na uglu, svi van, raja cvate, ono prizor, žišku, a meni neugodnjak (op. aut.: sad je tam fotokopiraona ili kineski dućan, ne znam). Frajer me izvukel ko krpu iz auta, raskrečil me na Ladi, e, prepipal do jaja, jebate, tenisice mi skinul. Ne znam kaj imaju veze jaja s tenisicama ali tak je pričal. I veli tam raja dagle, a ono dolazi jedan murjak s cuckom, i pušta ga u auto, a cucak počne lajati. Pa reko, kaj, auto ti i tak smrdi, ni čudo, još ak ti je tam tenisice skinul?! Veli - glupačo, to je dresirani cucak, taj traži drogu. Aaaa, kaj ste pospikali ti i cucak? Pa je, ti voliš životinje, to po horoskopu, mislil je cucak da si krava (a nije nego Bik). Kaj, reko ipak drogu šveraš, aha, i 20 ljudi si koknul, ma treba te zatvoriti, jebe mi se za tebe, nego di je lova od droge? Bum ja makla dupe više iz ove hrvacke? I pizdim ja, a on: Cucak je lajal jer je nekaj našel. Reko a kaj je našel. Ma pizda ti materina (meni) one vrećice kaj tražiš već mesec dana. Aha, zbog vrećica u buksu!??? E a te vrećice su bile jako lepe i šarene. A zadnji zic stalno vadil i vraćal u Ladu Njivu, gradila se vikendica blizu Zagreba; vozilo se materijal i tak je zic poklopil i vrećice i one smrdljive B-vitamine za moju mamu, i kad se to užeglo od vrućine. Ni Rex blesav, svaki lijek je droga (Portorož) i cucak se malo zbunil. I ovi sretni ko bebe, bivšeg u policijski auto pod lisicama, aha, jesmo te, a dvojca adresu od Brace i na Črnomerec. Bivšeg ima, bavil se sportom celi život, ali kad je rekel da su u sobu u Đorđićevoj ušla 4 komada od 2 metra na više i metar i 29,5 u širinu, pa ga počeli zajebavati dva po dva, veli usro sam se, potpisal bi vlastitu smrtnu presudu. Reko kad si pizda od čovika (to mi ostalo s otoka, a i ni daleko od istine, ko udari slabijega (mene, a nisam bila nejaka, al slabija da) ni baš zaslužil neke epitete). Veli bivši - i ti bi bila pizda, jebate, viš da sam napol ćelav, oni meni da di je droga, reko kaj to ima veze s kosom? Da su mu išli po glavi s rukama (nadam se da su posle ruke oprali) da se operiral i počupal kosu, pitali ga svašta, sve su imali na kompu gdi smo bili, kad je mala rođena i to na tom jadnom otoku, da di sam ja radila. Eh, rekoh, kaj ih nisi pital ko ti je otac, morti bi kaj zvlekli. Ni danas ne zna ko mu je tata, boktenemarad! Mati mu ne zna s kim ga je napravila, a kurva sam – ja! Dooooobroooo.

I da završim, a što sam saznala mjesec dana kasnije kad sam zvala bijesna Đorđićevu, odma u glavu šefa, da kaj je to, da bum ih sve tužila (baka Doroteja, koju nikad nisam upoznala je bila zagorka, a krv ni voda, ke ne?), reko čujte ja bi u šoping u Nađkanjižu, takva su vremena (bila) i čovjek mi se ispričal, da je zaboravil nazvat, da možemo u Nađkanjižu u šoping i da ih možemo tužiti (eh, da sam tada znala kaj smo mogli izvući) i fala lepo i bok i pišmevrit. Gotovo.

P.S. Mulec nepodojeni. Pijane i budale bog čuva. Od sestričninog ljubavnika je, kak je bilo ratno vreme, dobil dva pištolja i jedan je od njih iz nekog, samo njemu poznatog razloga, zaljepil nekak za nekaj s nečim ispod auta. A da se baš niko ni setil staviti auto u radioni na jamu i videti ima li kaj ispod, to nemrem pojmiti. Mogu povjerovati, ali ne mogu pojmiti. Valjda gledam preveč krimića. E a da su pogledali auto nad jamom, možda bih ja bila sretna udovica. Ovak sam jučer ostavila opet 202,45 kn kod advokata radi neke nove šugave ovrhe jer taj isti još uvijek ne plaća alimentaciju. K'o da ikad bude. Zapravo niš to nema smisla, izvojevat ću Pirovu pobjedu. Povijest u hrvata! Ali idemo uporno, a upornost se uvijek isplati, ali nije ni to, rekla bi moja majka: Raste osvetnik, e moj bivši, da znaš kakvu si kćer napravil, odrekel bi se seksa odonda nadalje. Srećom da je i moja, bil bi, da je klonirana po tebi, davno bi bil ti pokojni, ni DNK ti ne bi bil čitljiv.

Kad je junior progovoril i čul pjesmu Milicija trenira strogoću, pita: mama, a ko su to milicajci? Mili policajci? Reko miko, moš me s 4 godine pitat (malo je rano, al nema veze) sve o seksu ali niš o mili ni poli ciji. Nije me shvatio ali nije više pital. O - ciji. Sigurna sam da danas zna sve o jednom i drugom i ne miješa pojmove. Odonda smo bili na policiji skup bar 3 puta, radi tatinih prijava, pa je doživel policijski uviđaj dok je bil kod tate, radi lažnog uzbunjivanja državnog aparata, eto.

Našoj policiji da samo nas ima – nemre biti dosadno. A ima toga...