Pičim doma. Silazim s busa iz Botinca idem na sedmicu. Na Savskom mostu tj. iza njega. (ili ispred Savskog? Zavisi kam otkud odakle dokle, aj dobro).
Otišel tramvaj prilično daleko, debelo ispred četvorke, molim fino, pruge su paralelne. Pa ko ima viziju, ko nema nek si stvori. I tak, žuriju na nj dve mlade koke i ja. Uđemo na zadnja vrata. A bolje da nismo. E braco, ovak nekaj, još mi se diže želudac, ništa danas od večere. Prala sam dječja dupeta ajde, bebe su, pa tvoje, pa to. Prala bih i mater da je trebalo, a samo sam ju jednom oprala sirotu. Mislim imam želudac za razno razne stvari, porađala sam koze, ovce, vadila piceke iz jajeta, gnječila crve na kupusu, ma primalja i ubojica brate, al kaj je puno, puno je, nemam dobru kombinaciju želuca i nosa. Veli Božo Konj da imam malo prefini nosić. Ali ovo!...

Za ovo u 7-ici nisi trebal ni imat kljuku. Komadima se žurilo pa preskočile TO, a kak su ljudi ovce, preskočila i ja i pičim celi taj kilometar prema kabini da vidim vozača i objasnim da je u tramvaju situation. Pridružil se kao putnik i jedan malo veći i širi mladac, gleda, sluša i usmjerava kljuku prema zadnjem dijelu tramvaja.

Čovječe, neko se zrigal u tramvaju, ajde, nije to prvi put. Ali kaj se zakenjal, e to je već previše. Ak taj nije završil na hitnoj, ja sam mršava (nikad bila). Ispraznio čovjek crijeva puna jedino alkohola, ispraznio želudac (pretpostavljam grah s kobasom, ne znam zakaj svi kronični alkići žderu grah s kobasom) e a miomiris mi je još u nosu. Kaj nosu, želucu!

I kao školovana žena pokucam jelte na stakleco od kabine vozača i velim vozačici – gospođo, neko vam je uneredio tramvaj, a usput se i dobro skenjal (gledam komade i pitam jesam dobro objasnila, one se klibere i čude kaj je babi da se tak izražava). Naravno žena vozačica vrši uvid da ne velim umiris ili usmrad, uzgražava se i upsuje nešto, uobavještava dežurnog, veli nam nek idemo na drugi tramvaj, zahvaljuje mi kaj sam joj rekla i - idemo. Komadi prvi, pa pičim ja, jedva se provlačim između još uvijek stojeće četvorke i smrdeće sedmice, iza mene onaj mladac. Kak ga isto ima, veli on - a gospe ti materine, ća će nas još ubit z ovin smrdljivin tramvajen! Riskiram i okrenem se i nasmijem mu se u facu kak bi i svojoj kćeri. Uđemo mi u sedmicu, kakti čistu, on ostane na vratima i pali cigar duvana. Pogledava me, jel mi to kao smeta, stoji nogom u tramvajiu /niskopodni tramvaj/, drugom vani, a ja na rubu da mu velim – vuci rista, ovo je najljepši miomiris danas nakon onog tekućeg govna (ove se još svađaju je li bila pišota ili govno). Usput dečko baca pogled na moje novine (24sata, ništa Večernjak, preskupo) i tako. Ulazi uto jedna starija od mene: da Balkan, da seljačine, da prokleti pijanci, da bog mater, da ko je videl pišati po tramvaju (kenjati! op. aut.). A rigati. Da jel to hrvacka nacija. Da Jaci mater i oca. Da ko je to videl (svi smo vidli, dapače i posmrdili), pa i pas mater i tak još svašta, i ode otraga, valjda provjeriti je li i ovaj tramBaj porigan i pokenjan.
E pucam, smijem se naglas, smiju se komadi, smije se ovaj ogromni na vratima, gasi čik i ulazi. Čiči lijevo od prolaza, paralelno meni, osjećam vibru da sam mu simpa, misli viš kak smo mi buceki fini ljudi. Izlazim brzo, na trećoj stranici, alarmiram zeleni gumbek. Zemem 24časa i pitam ga – vidim da se vozite dalje, može novine. Mladac se raskezi od uha do uha, mada mu starci očito nisu na vrijeme nabavili aparatić, nema veze, uzima novine uz blagi naklon i veli – najljepše hvala.

I odo ja. Dođem u dućan, pitaju me zakaj ne pričam niš, reko mučno mi je. Prestara sam da mi prišiju moguću trudnoću, da kaj sam pojela pitaju. Reko niš, i nebum do ujutro. E muku ti tetkinu, kak od jednog neviđenog opijenog homo sapiensa (ovo sapiensa je upitno) nastane na nekom blogu neka smrdljiva priča. Si videl, braco?