Danas je 21. ožujka. Na kraju Trnskog neka buka, valjda Nebo iznad Trnskog, fešta. Ovo kaj sam se zadnje fest (nema veze s izrazom fešta) nasrdila je bilo 8. ožujka, misla sam da bu me prošlo pa sam pohranila u maj dokjumenc, ali još se srdim, pa evo nek se zna zakaj:

1. U stoku sitnog zuba spada stoka koja ima sitne zube. Na primjer, koza. Kad oš ženu zvređat, nikad joj nemoj reći – kozo. Koza ima ovakvih i onakvih, ali su to uglavnom vrlo inteligentne životinje, zabavne, jarićima sam se znala do suza nasmijat, ljubila ih i mazila. A kad su se kotili, bivši je uzimal iz ormara najlepše ručnike da kozliće obriše u čisto, a ja ni trepnula nisam, medeno je to malo pa kad oće na vlastite noge, a sve u šrek e, pa to onda ni uvreda. A to da pametne jesu – jesu, što se za većinu ljudi ne može tvrditi, jelte, jer kad bi se moglo, onda ne bismo isticali one BAŠ pametne. Ljude. A kaj nas je Francek nazval stokom sitnog zuba, jelte, nije on veterinar bil, ono pa može jedan sloj hrvata može biti stoka sitnog zuba. Prvo grdo zvuči, drugo, ima tu i inteligentne stoke, a ima i ljudi koji se možeju uvrediti, ajd reci Turčinu u najboljoj namjeri da je sladak i da sliči na vjevericu, jebate, skočil bu ti u oči, insana i hajvana da miješaš, uvreda! Moj prijatelj Božo voli da ga zovem Konj. Stoku dugog zuba. Možda negdje ima neki konj koji se zove Božo, kaj znaš. Pa se niko ne ljuti.

2. Sve neke šugave vijesti ovih dana, jedna gora od druge.Od trafike kad pljuge kupuješ, do posla. Kroz cijeli Zagreb grad, ma sve neko sivilo!

3. - I tako slažem sve neke loše vijesti, privatne i političke i puknem jednom, pukli me živci, kaj sad da radim! Evo od 8. ožujka o.g., a poslije konstatacije da su hrvati neki narod sličan ovcama i kozama, pa što misle predsjednici njihovi o njima da ne velim nama, kaj ne:

Danas na Dan žena sve nešto mislim, pa to bi trebal biti dan od kojeg kinezi računaju da je moj sin živ. Kinezi bi o tome svakako trebali voditi brigu. Jer ako je rođen 8. 12. onda sam ga s bivšim (da ne bi bilo sumnjičavih) napravila na Majčin dan, e jest poso, brate, eto, isplatilo se, nakon 16 godina navršenih. Opral suđe danas prvi put u životu, e čovječe, nemreš verovat! Jest da je ispraznil bojler od 50 litrih i potrošil pol litre Čarlija, al opro. Presretan pubertetlija, kupila mu mama na Branimiovom placu nove tenisice! Spičkala sto kuna na dijete! Raskoš!

I: Jaca me razjebala totalka. Jaca sestro brate, osramoti ti i radno ti mjesto i svoj znak, Rakovi jesu fini vođe, topli ljudi (mrzim kaj sam u podznaku Rak, mrzim, nevolem brate, kak bi rekel Balašević!) a ona negdi oko pol dva danas provali nešto slično ovome: Drage (nešto žene, kako li) – nemojte se osjećati povrijeđenima (ili nešto) kad vas nazivaju zapisničarkama, kuharicama (pa nešto još) i onima koje drže tri ugla u kući, (i drugim imenima), to je samo privremeno.... Možda je još nekaj rekla ali ja sam prvo gruntala jel to nju neko oponaša, ko Josipu Lisac, jel dobro čujem, onda pogledam Nenu, Nena gleda mene, bez riječi shvatimo da je to fakat Jaca na radiju, e istina, i ja popizdim. Načisto.

Odlazim doma i po redu - Prvo sam napala šeficu u kancelu da mi nikad nesme reći – zapisničarko, žena se ukočila od straha, reko može sve, kurvo, glupačo, i to, al neću biti zapisničarka!!!
Ispričam to posle Štefici i zajebem joj gablec.
Odem u apoteku i tam kupim najskuplje kapi za šugavi studencki nos i ispričam magistri. Odma mi je htela i apaurine dodati.
Odem u Križevačku mljekaru, ma ne u Križevce, na Dolac, i ispričam to Kseniji kaj mleko prodaje. Niš ona ne kuži, al ja pričam.
Kad: na stanici na Trgu čekam 14 opet (di se kog kaj pita, ak sam nazočna, pitali buju mene) dolazi ekipa, jedan s mikrofonom, jedan s kamerom i jedan kaj glumi gljivu valjda. Dobar dan, gospođo, oprostite, možemo li vas nešto pitati. A ja nabrijana, jasno, izvolite.
On- znate li što je to (mislim sad bu pital kaj je paradigma, al ajde) alzo, znate li što je to plagijat.
Ja: Znam!
On (čeka).
Ja: Kaj, treba i odgovoriti (ja se zajebavam, a on misli, ajme još jedna glupača, kakvo je to pitanje treba li odgovoriti, kaj ne vidi kameru).
On: da.
Ja: Imitacija originala.
On: Hvala.
Ubi me bože, ne sjećam se kako se nakon toga nastavila spika, ovaj snima, ziher nebuju dali to van, e, al mi nastavili:

Pa, naša predsjednica (da ne brkamo predsjednicu suda i predsjednicu države, zajebem, trebalo je reći jelte, premijerka) veli na radiju kako to i to, nemojte se vrijeđati ako vas neko nazove zapisničarkom. Prenesem to dečku, objasnim da je to što prenosim parafraziranje, jelte, da znam i što znači parafraziranje, e: Znate (ovo iza zadnje točke je upravni govor) ja radim kao zapisničar u Županijskom sudu i smatram da svoj posao radim pošteno i ne vidim razloga da me gospođa Kosor upozorava nek se ne vrijeđam na to kaj sam zapisničar.

Ali: Lik je očito friško izašel na cestu jer me nadopuni, a točno, i to je rekla drugarica Jaca: .... jer je sve to privremeno.

Ja velim – kaj bi bilo privremeno!!
On: Čemu se onda nadate zapravo?
Ja: Ničemu se ja više ne nadam u ovoj državi. A kaj želim, e, želim odškolovati decu i da onda lagano i brzo geknem.

Naravno bilo je još nekih tekstova, ali idu oni dalje, još čovek s osmjehom za pozdrav viče, nemojte to tak brzo gospođo (reko jel sad nek ne govorim brzo ili nek ne krepam brzo, ali brzo sam mu nekaj odgovorila, evo 14, idemoooo, ajme svaki dan sve veća gužva. Onak bijesnoj mi prepustil mesto neki padavičar s nogama nasred tramvaja pa kad je videl da bum okinula na pod s mlekom i acidofilima).

Kog sam se vraga tak nasrdila na Jacu? Lepo je rekel Pitagora: Ničem se ne treba čuditi. A ja kaj starija sve se više čudim. Kak se nebum čudila kad je svaki dan sve nekaj čudnije, pizda mu materina, oni japanci diplomiraju i dapače doktoriraju i upucaju ih u industriju, 6 mjeseci pomećeju pogon, a da bi jednom postali rukovodeći kadar valjda i štancaju po Olympiji. Ne u Grčkoj nego po mehaničkoj Olimpiji. Da znaju kako je onima na dnu hijerarhijske lojtre.
Nas zapisničare u hrvackoj na sudu još zovu Olimpija. Ne prate trend. A kak su nam kompovi složeni od dijelova iz celog svemira, to ni ne znaš kak ti se komp zove. Jaco, dabogda da ti zapisničarka začehnula nokat i ne mogla pisati dva dana, pa da viš sranja. A kuhari svi dobili bolove u buši (fingirane, jasno) pa da bu Sabor bez papice. Isto dva dana. Kćer jednog vaterpoliste, weltbekannt vaterpoliste i gospodina sa svih 2,20 metara, uči za kuharicu u “Slavi Raškaj”. Mala (pa tak, 190, lepa ko san, bit će najljepša kuharica u hrvackoj). Pa da vidim Jacu da njenom tati veli - Sram vas bilo, kćer vam uči za kuharicu! Drugarica Jaca neinformisana! I bezobrazna preko 2,20m.

E lepa moja Hrvacka! Bože, ma kako se zvao, molim te ako postoji reinkarnacija, ne želim se roditi u nečemu kaj se zove Hrvacka! I nek mi tata bude nepoznat, nema veze, mama neka (ne)poznata fufa, a ja ću se odati drogi, i ostalom, tako da budem zadnja droca, jer je to svakako bolje nego biti zapisničarka il kuharica, ak niš drugo, bolje zarađuje i ne brine s crkavicom i sama o dvoje djece za koju nit otac nit država pita. Država kojoj je Jaca na čelu, jelte. Ma nije ni to nego ak bum se prostituirala, imat ću neki nivo, razmeš, a nebu me Jaca, bogo dragi, tješila kaj sam zapisničarka! Fakat onda bolje to il da sam negdi koza u brdima Cresa!