Nedavno je diplomirala moja junakinja našeg doba, moja srećica, moja mlada prijateljica, u po mene nemogućim uvjetima za učenje, i samo ono – sve se može kad se hoće – može ukratko opravdati njen silni uspjeh. I javi ona meni da je diplomirala i ja se ljudi moji rasplačem. Opće nisam plačko, od one velike većine sam koji se raspekmezi od nemoći i bijesa. A ovo, ne da je bilo od sreće, nego od neko ganuća valjda i divljenja, i primisli – bogu hvala i to je gotovo.

Moja druga studentica, moja kćer, je sad nedje na trećini faksa, i uči, vidim, ide to, ali teško je. Bolognja je teška. Ne žali se ona, ali ja poludim kad šaljem SMS u 10 sati navečer – kad dolaziš, da joj pripremim večeru jer je otišla iz kuće ujutro kad i ja na posel, pa reko da osjeti da je dom – dom, kad smo se već raspali ko obitelj, da ipak pružim kolko mogu. I da popričamo kolko još možemo navečer, ritam života je prestrašan, valjda sam i ja prestrašno stara već. A ona meni vraća SMS: Dolazim doma kad se ovaj prof konačno umori, priča već 4,5 sata, ja više ni ne kužim kaj on govori, a on taman došel u formu.

I tako došo Božić, prvi put žica da joj dam za nekaj, dam joj, ne brojim 20 kuna kaj joj nametnem, to je fakat za kavu dvije, reko prvi put vidim, nekaj muti, ali dam.

I danas dobijem Diplomu, ljudi moji, pravu, s nekakvim štoplom pofarbanim u zlatno, s mašlekovim trakama na levo i na desno, a na diplomi piše moje ime, njenom rukom, a ispod: za izvanredan uspjeh i sjajne rezultate postignute kao MAMA KOJOJ NEMA RAVNE – Dodjeljuje se ovo priznanje kojim se čast odaje svim majčinskim vrlinama originalnim i svojstvenim samo najboljim mamama.

Pa priznanje dodjeljuje, potpis, pa na dan, e, danas, Božić. Šta ćeš više, rasplaka se ja brate, ona se smije, ja ju zagrlim poljubimo se, a inače nemoj ju taknuti ni da joj tarantulu makneš s ramena. Ajde veli, pa kaj ti je, reko niš u životu nisam lepše dobila. Kaj to košta? Veli ona, ma nije puno, 35 kuna. Aha. To TI misliš da košta 35 kuna. Košta to 22 godine ako misliš i na neželjenu trudnoću i maltretiranje za vrijeme iste, od strane tvog oca, sve muke, porod na kom sam skoro riknula još najmanje, sve dileme, svi strahovi, držanje čela i buše kad si počinjala s astmom i jedva hvatala zrak, svi pregledi, sve hvatanje veza da mi preživiš uopće, svi problemi s luđacima i luđakinjama u školama koje si završila, sva pisma ministrima i borba tvoje mame koja uopće nije borac po prirodi, svi pubertetski marifetluci i bezobrazluci, sve uvrede namjerne i slučajne, sve moje zbrajanje mojih grešaka, sva neuzvraćena pažnja i ljubav, boli zbog nepravde i dječjeg nerazumijevanja, dizanje u pol pet da po Parku mladenaca nađem list hrasta jer si se sinoć u krevetu sjetila da ti treba danas za prirodu i društvo, sva borba s tvojim tatom zbog onog što sam ti priuštila preko naših financijskih i inih mogućnosti, svo ravnanje krive Drine kad se pograbiš sa bratom, sva moja opraštanja (opraštaš automatski, samo kaj neko vreme pamtiš); da si ovo i dobila pa kad imaš već mamu da samo popuniš list, nema te love koja ovo može naplatiti, kćeri moja jedina. TO se zove diploma!

Smijeh je tražila, pa ako i nije smiješno, drago mi je što je bilo ovako, a ovak je bilo:

Jučer mi veli jedna teta kod doktora da je prvo bus za Novi Zagreb stajal pred Gradskom kavanom, pa posle negdi na Zrinjevcu, pa je Haulikova bila tek treće mesto, al nema veze sada, ja se sećam samo Haulikove, valjda prije ni nisam išla u grad. I kak nije bilo automata za cvikanje karte, odostraga, na svom mjestu kod ulaza je sedil kartodrapec i kad si nosil kofer ili kufer (molim to je bilo vreme FNRJ) sa sobom ili neki komad kolko bi zauzel čovek (nisu merili deblji, tanji, nije bilo tak debelih u to vreme) onda si plaćal još jednu kartu. Recimo kad si fural bor u Trnsko, onak zvezani. Tata je redovno to dodatno plaćal, što je opet staru izblesavljivalo, mislim da ju je izazival, nije joj moral reći, tak i tak je išel sam po njega, ili rijetko s bratom, jer - da mu “balavac ide na živce”. A “balavac” se tak dobro znal prišmajhlati i cjenkati da su jednom dofurali bor badava (naravno da je kreten od mog starog čoveku ipak ostavil neku lovu, a taj kretenizam sam naravno i ja naslijedila, po svoj prilici bi manje dal da ga je platil), osim toga je stari fakat bil blentavi i još platil kartu za svo troje (gramatičko objašnjenje slijedi na samom kraju priče). Bilo je i da je ko furija bijesan išel po bor u 9 navečer (Silvestrovo!!!), a mama je plakala, a meni opet niš nije bilo jasno. Ko da nije mogel otići po bor kad je išel s posla i tak se delako na Staru godinu, ali mušku logiku i tak kužiju samo muškarci i jedna predivna Vesna (šrink, nadam se da ovo nebu čitala). Dobro. Kasnije sam onuda često prolazila autom, uvijek me smeh spopadal i nikak si to nisam više mogla zamisliti. A ovo je priča neispričana do sad, o jednom vremenu malo iza jednog Božića. Bože koji glupi početak, al baš mi je palo na pamet.
Stari je bil odvratno pošten komunist, stara je stalno prigovarala zakaj tolko ostaje duže na poslu badava, svi su dobili plaćeno, on je radil za lepe oči (čudesne, šarenosive, prekrasne, neponovljive). Onda je prigovarala i kolka je ta članarina za članstvo u Partiji. Sve me se to nije ticalo, bila sam mala i apolitična a sad sam velika i neću reći kaj mislim. O tome.
Dakle, slijedom iznesenog, bor se nije kitil za Badnjak, boktenemarad, nego na Silvestrovo. Opet je stara norila, veli ona starome, pa svi ti tvoji rukovodioci i šefovi su i u crkvi na Badnjak i kaj misliš da ne kite bor s decom, pa zakaj si tak zadrt!? Ili: pak buš donesel neki suhi bor (nije to nego je ona bila u strahu da bor ne bu opće došel doma). Kaj sam ja znala kaj je Silvestrovo, opet mi dobro zvučalo, a Božić mi je bil nekak strani, tim više kaj me je /za Majku Isusovu!/, neko naučil Očenaš na staroslavenskom i imala sam problema i danas mi dođe da velim – iže jesi na nebesih, ili tak nekaj. Dobro, stari je sam napravil krasan drveni, još ga imamo, križ – postolje za bor i onda smo ga kitili za Silvestrovo. Bor, ne križ. Za Božić je na opći mamin užas (trošak!!!) stari donesel naranđe koje smo odma buraz i ja požderali, stara bi skrila dve za sutra, a kak nisu bile špricane, koricu je narezala na sitno i nekak sušila sa šećerom, bilo je malo gorko, al sve se pojelo. Ko neće nek ne vjeruje. Bor se kitil s kuglicama koje su se radile od zgužvanog novinskog papira, a ober je mama metnula staniol od čokolade, onaj s masnim papirom još, zašila da se ne raspadne i kroz to provukla iglu s koncem i obesila. I to su bile kuglice. Onda smo dobili i one šećer - bombone sa staniolom, neki su stajali po par godina, tek kad je šećer požutel onda su nam ga dali pojesti, ali: veliki buraz kral šećer i ja sam se opet derala kad bi i ja htela drpiti koji šećer, a on naštimal da zgleda ko da je nutra, a poždro ga, samo staniol visi!
Davor Kirin na petom katu je bil jedinac, mama i tata su bili profesori na PMF-u, čisti fizikalci, ono. Njihov bor je bil veći od metra, naravno, bil je “do krova”, imali su vilinsku kosu, ili kak se to zvalo, prave kuglice, bijele, prave kuglice, ljudi moji, mogel si videti svoje izbezumljeno ljubomorno i iskrivljeno lice u kuglici, nisi smel blizu kak je bilo lepo. Mrzila sam ga, nevino dete, kaj je imal 5 ili 6 godina i veze nije imal da patim, a ja jalna i patila sam do boga.
Kak se bor drži duže od Silvestrova iz tada meni još nepoznatih razloga, kad, došel jedan dan Davor kod mene doma. I pita di je bor. I ja mu užasnuta moram pokazati, moraš, jebote! A sram me do Pakla. A on zinuo ko puška. Čovječe, ovo mi je jedno od najgorih trenutaka prije udaje. Zinuo Davor, čuješ kak mu srce lupa, plitko diše (kaj, ja ne dišem opće!). Reko zemljo, otvori se, kaj sam se opće rodila, nije važno kaj sam pročitala prije škole Djeda soma i Zlatno runo, i Veliku gala predstavu, nije vredilo ove sramote. A Davor još zeva, gleda, nemre verovati čovek, obilazi bor, gleda, pa opet na drugu stranu, takne kuglicu, meni krenule suze, u grlu knedla, ljudi moji sramote, a onda je on progovoril, a ja zinula. Još sad prestanem disati kad se setim. Veli Davor, Vlasnik! Onakvog! Bora!: ISUSE, KAK JE SLATKI OVAJ BOR, POGLE KAK JE SLATKI, ISUSE, GLE, MAMA TI JE KUGLICE NAPRAVILA, OVO JE FANTASTIČNO! KAK JE SLATKIIIII!

Pauza.................

Nisam još tada znala kaj znači fantastično, znala sam da je nekaj dobro i jako značajno, ali: ON SE MENI NIJE NARUGAL! On se divil mom radničkom boru, okićenom na Silvestrovo, bez pšenice sastrane, bez jaslica (u to vreme su za mene jaslice bile za živu decu u dobi prije “obdaništa”!), bor-goljo, kaj goljo, šonjo, jebate, a on da kak je lepo! Još sam malo pričekala, za svaku sigurnost, mislim, da me ne zeza! Ništa, ostalo pri prvom svjedokovom iskazu. Bog i ja mu poklonili vjeru da je bor sladak. (!?)
Davor – znam da je završil Građevinu i da je dobil sina. Bok ti dal zdravlja i tebi i tvojoj obitelji, nadam se da se nije raspala ko moja i da si sretan, ak niš drugo, zbog toga kaj si mi olakšao jedan od najtežih trenutaka u mom životu, Davore Kirine.
U vreme kad tadašnja Flora, pitanje je li i postojala, sadašnji Zrinjevac, još nije skupljal borove, hitala ih slavenska raja kroz prozor, u Trnskom uglavnom pet katova. Neko je zaboravil skinuti jednu maaaalu kuglicu, bijelu, kad bi dječja ruka spojila palac i kažiprst. Buraz je to videl, jer je ostala cela, bačena s borom s ne znam kojeg kata, i ko sumanut odjuril po nju i imali smo prvu pravu kuglicu. Godinama smo ju pazili da se ne razbije, svetinja! Još nam stara rekla nek nikome ne govorimo da neko ne misli da smo ukrali. Malu kuglicu, boktenema rad! Ono, uža specijalnost krađa malih kuglica!
Sad imam ekološkoisviješteni bor-plastičnjak i kuglice iz snova, pa kak su deca velika, ni ne kitim ga, ali nema greške, Davora se setim, kunem se svakim Božićem koji sam do sad dočekala, a ima ih. Ponosna sam posebno kaj je moj buraz rođen na sam Božić u Zajčevoj (zajebani Jarac!) i kaj sam mu nekidan dizala u Petrovoj ulici rodni list pa se žena čudila, ko da se nesmeš roditi na Božić. Gospođo draga, da znate kak mi je to nevažno, mada lepo zvuči, ne?, mislim si, sve je to za 5, ali da ste vidli kak je Davor Kirin s petog kata gledal moj bor!!! Da ne velim jelku, ne? (to je ono troje, tata, brat i jelka! S početka priče)

Sve me iz donjeg teksta podsjetilo na nekaj isto tak žalosnog koje sad slijedi u ovom gornjem tekstu, a jer nisam na vrijeme izbacila iz maj dokjumenca.
Ima tome već dosta godina: čekam si klinca ispred SUVAG-a, koncentrirana na izlaz jer taj bu odjuril bez da pogleda čekam li ga ja ili ne. Živčani hiperaktivac. Normalno dete. Ono mirno doma je kreten. S inteligencijom 122, ali se smatra idiotom.
Ispred SUVAG-a pakriran kombi iz jednog Doma za djecu, blizu Zagreba. Sedi 10 ili 12 godina star dečko i toliko dugo gleda u mene da sam ga pogledala, ono instinktivno. Pogledam i pomislim, u one tri sekunde koliko kažu da nam je potrebno za pozitivan ili negativan dojam: Bože, ovak bu zgledal moj sin za koju godinu. Koja sličnost, ošišan tolko kratko da nije ćelav, velike smeđe oči i svakako očajno pothranjen ko i moj. Zanšteher sa šarmom. Je li i on “nema vremena” ili nema volje jesti, mislim si.

Odmah kako smo uspostavili kontakt očima: Teta, kaj ti nekog čekaš?
Čekam, dušo, čekam svog sineka.
A on je mali?
Je, još ide u vrtić u SUVAG.
A on ide u SUVAG u školu? (nije pokopčal)
Ne, još ide u vrtić. Ali će vjerojatno i u školu ići u SUVAG.
A je on gluhi?
Nije, znaš on ti je samo jako nemiran.
To ti se zove hiperaktivnost, znaš teta, a, ti njega voliš?
(knedla mi u grlu, gutam, štinjača ni ne čeka na impuls iz glave)
Pa, volim ga, on je moj sin. Aaaa koga ti čekaš zlato? - zbaljezgam. Nekaj moram reći.
Ja ti čekam šofera, znaš, ja sam ti u Domu. A naš šofer se zove Marijan i dobar je, znaš, a ja se zovem Tomislav. A ti?
Seka.
Dečko izlazi iz kombija i pomalo svečano, mi se rukujemo.
A ima tvoj sin tatu?
(Ubi me Bože ovaj čas, ako mu počnem govoriti o strašnom stanju u kući, ne valja, ako mu velim da, kak ne, pa svi imaju tatu, i – izaberem sistem manjeg otpora.) Velim, da ima.
A tata ga voli?
(Kud si me našo, jadnik mali, a gleda me pun iščekivanja). Voli ga tata.
A zakaj ga on ne čeka?
(Marfijev zakon: Ako stvari mogu krenuti loše, krenut će najgorim mogućim putem. Stari ga ne čeka jer – ga ne čeka, on ne radi već 20 godina, celi bračni vijek, i kak je potrošil sve kaj sam naslijedil od roditelja, raspad sistema, a i umoran je od života! Nit je htio niti jedno od naše djece. Ali: On tu i nije tema). Odgovorim: Ima nekog posla.
A imaš ti još dece?
Imam još jednu veliku curicu.
A kolko je stara?
A kak se zove?
A je li dobro uči?
A je li tvoj sin dobro uči?
A di ti radiš?
A kaj on najviše voli jesti?
Teta a imaš bombona?
... (nikad nemam bombona, ni kaugume, a ni siću da mu dam cenera, a ko zna bih li smjela, sve juri kroz glavu, a niš pametnog ne dolazi, samo tuga i blokada).
A ovo a ono, a je li me strah mraka, a kaj je dobro a kaj je loše u životu, a kak sam ja tako dobra i mirna (opće nisam mirna, ali polumrak je već, svjetlo slabo, a pojam mira za jedno takvo dijete i mene je dramatično različit).

Teta ja ti isto imam mamu i tatu. (Tu prvi puta spušta pogled, teško mu je, mislim da čak nije ni na rubu plača. Ako i je, to je zato što to rijetko verbalizira, a ako ne, ko da je on nešto kriv što ih ima, a zapravo – nema). I oni su ti se rastali, znaš, i mama ima novu bebu a za tatu ne znam, ali oni mene ne vole i ne žele me, ja ti njima smetam i otkad sam u domu više nikad nisu pitali za mene. A da sam ja tvoj sin, ti bi mene volila?

Zgromila sam se u vlastitoj tišini.

Ti si jedan jako dragi dečko i tebe sigurno nije teško voliti.

A ja ne bi mogel živeti kod tebe? Imaš veliki stan? Znaš neki ljudi nekad dođu i uzmu malu decu, a za mene veliju da sam prevelki da me uzmu. I da imam problema s učenjem pa me niko neće....

Pazi čovječe redosljeda. Nije počeo jaukanjem o težini vlastitog života, nego je postavio sva moguća pitanja da dobije sliku o jednoj obitelji koja kao nešto pozitivno živi u njegovoj glavi i što on želi, nisam ga više nikad vidjela, a i da jesam, bi li mu rekla da ni moja obitelj nikad nije bila prava i da već tada praktički nije postojala.

Tako je i život organiziran, izletava masa malih ljudi iz SUVAG-a, Tomislav se vraća u kombi, gleda me i gađa zadnjom strelicom: Ako se opet sretnemo tu u SUVAG-u budeš se opet htela s menom razgovarati? Obećajem mu da budem, moj potomak za divno čudo prilazi sam k meni, pun dojmova, nadoknađuje 4 godine šutnje, Tomislav i ja se gledamo i mašemo jedan drugom i ja odlazim doma osramoćena od boga kaj sam čovek, kaj sam žena, kaj sam majka, kaj ima ne-roditelja kraj žive djece, kaj ni ja nisam uvijek dobra, evo ovaj čas bih mogla svog sina za ruku uzeti sad je već velik, ali sladoled bi upalio, i prošetati do slastičarne, a ne se ne micati celi vikend od doma jer me piči depra i jer imam glupu ispriku da sam morala kuhati.

Prazna vreća ne stoji, vele kad treba jesti da bi mogao raditi. A čime se pune ti mali ljudi da bi kasnije sami bili dobri roditelji? Ostanu li sami, u što će se onda pretvoriti?

Teta Antonija je imala kćer Aleksandru. Aleksandra je srela u ranoj punoljetnosti negdje vršnjakinju, kod frizera, sasvim nevažno, i s njom se zbližila. I tako, družile se cure neko vrijeme, sve se čudi njena mama kako to da uvijek ova druga plati kavu, da joj kupi neku sitnicu, kako uvijek izlaze one same, ne baš navečer, par dana u mjesecu samo, pa opet popodne ili tako, pa sve nešto prezaštitnički, nešto mami mutno, dok nije procurilo do mame da je ta cura –prostitutka.
A Aleksandra koja je to tek tada spoznala, branila ju je ko lavica, ali zabrana izlaska, kaj ti je. A brat bil mafiozo, čak i za ono vrijeme, i trebal je samo jedan broj okrenuti i saznati o nekome doslovce sve. Aleksandra badava vikala u suzama: kaj me briga, ona je možda (kurva je onda bil pojam koma) prostitutka ali je jedno divno stvorenje, koje treba nekog samo da ju voli, ona pazi na mene, ni sa kim me nije upoznavala, išle smo na fina mjesta, ona je plaćala, mama!, (obraća se svojoj mami), mama, ali ona nema nikoga, ona ne može drugačije preživjeti, ona ne pije, ne puši, nikad prostu riječ preda mnom nije rekla. Njoj sve mogu reći, nikad me nije ostavila na cjedilu... Ma kakvi, nema šanse, 6 mjeseci prijateljstva i Aleksandra je morala reći čao draga, žao mi je, u očima mojih jugoslavenskih roditelja ti nisi društvo za mene. Pustila ju još stara i da se oprosti s prijateljicom, strogo odredila mjesto, vrijeme povratka i to. Te su se večeri napile do daske, Aleksandra dobila šamarčine s obje strane. A njena i moja mama su posle o tome dugo razgovarale, što mi je mama objasnila nakon što se meni dogodilo nešto pa, slično. Danas shvaćam, aaaaallllliiiii! Ajmo, starci, kak bi vi reagirali da vam se dete druži s nekim iz “nižih slojeva”? Ajde Ranko, spominješ me u svojim memoarima, znam točno kaj buš napisal, uostalom ti si prasac, to smo ti i ja već zaključili, reci je li to u redu, određivat detetu s kim se druži, ali ti imaš sina, pa bi na to drukčije gledal.

Ljetovale davno moja prijateljica i ja na jednom otoku. Davno davno. I kak se na moru brzo upoznaš, sa strahom nekak, nam prišla dva dečka na plaži, jel smetamo i to, kad opala spika, smijali smo se do boli najglupljim dječjim štosevima kaj postoje. I jedan, onaj nešto mlađi, jel bi se mi htjele se njima navečer naći, ali mi imale izlaz do pol devet, veli on to je dobro, mi do 8. I opet se valjamo od smeha, ko ima izlaz do osam, a dečki! - oni ostali ozbiljni, veli ovaj jedan, ali mi smo u gradiću do ovog, u Domu. Čeka reakciju, sjećam se upitnog pogleda, hladnoća me prošla, ali kak niko nije dalje niš potezal oko toga, ostalo kao takvo.
Kaj smo mi znale kaj taj dom je i čemu služi, bar ja ne. Ovaj stariji bio nešto revoltiran ali pristojan, fort ga je smirivala frendica, ona je bila nekak, rođena za to, kasnije i završila ko psihićka.
Osvanuli da ne velim ovečerili ljudi navečer u odjeliški i kravatiški, mi u kratkim hlačama i nekim majcama, nije to bilo nekaj otprto ko danas, pa vesticu na kopčanje da se ne smrznemo u srpnju i tako. I dečki pričaju i pričaju, ovaj mlađi sve nešto cici mici oko mene, da kak mene ne smeta kaj je on u Domu. A Domova kolko hoćeš tamo, Odmaralište ovo i ono, zagrebačko, splitsko, daj ne pili!, a ovaj drugi nešto ljut na roditelje, ništa mi ne kopčamo, šetamo, ništa držanje za ruku, ma ni čut i to, baš ono, oni sretni, vidiš da trepere dok mi dolazimo, uvijek su bili tam ćuku prije dogovrenog, samo da ne zakasne. I pričaliiiii, šalili se, jedna prosta riječ nije pala, dečki pehaka 5 km do ove selendre di smo mi bile, sretni, joj cure vi ste prve kaj se hoćete s nama družiti, opet meni nije jasno ali nije ni važno. Oni fini, trude se, dinar sladoled koštal, oni platili nama a sami se kesili i lizali jednu kuglicu, pa komentari, gadiš mi se, kaj hračkaš, smo rekli pol-pol, daj ostavi kornet meni, pa smo s kornetima hranili ribe i tak, za današnje vreme nepojmljivo. Posle su naručivali jednu kuglicu u čaši i dve žlice pa ih je slastičar Pero gledal poprek. Pa išli pehaka jer nisu imali za bus radi jebenog sladoleda. Frendica talentirani vicmaher, ta da ispriča kak je neko umro ti si se moral valjati od smeha, a imala zarazan smijeh, ma ludo od luđeg. A oni nama: Znate cure, mi smo vam tretirani tam ko kriminalci. A mi se valjamo, sjećam se da me bolio želudac, nama smešno, koji kriminal, dva takva anđeleka, kad je nastala pauza od smeha samo su njihovi pogledi bili na nama, kaj da su se dve Majke božje prikazale. Nama dvijema još ništa ne zvoni na uzbunu. Još nam sve smiješnije kak oni to samo smisle, a fini, jebate, može biti da je ona nekaj kužila, ali inače kak je tolerantna a dečki stvarno prefini, pustila to da ide kak ide, ko se zamara na moru s glupostima. Kak sam ja bila za tu dob bila dost mlađa od nje, a ona mudra i taktična, nije mi niš rekla. I šetali uz obalu, dan jebote, nalazili se valjda posle najgoreg sunca, kad je izlaz ograničen, ubi se onaj s kravatiškom od vrućine, pa priča kak su sinoć zakasnili i preskakali zid, ono plahte u vuzl zvezane im bacali iz sobe, mi to vidimo ko film, opet smeha do riti, a danas nemaju pravo izlaska pa su nekak zbrisali, sve neke priče ko iz filmova, sve misliš ljudi maštoviti pa se trude radi nas. Posle kad sam skužila koji zid meni bilo grozno, kak su uspjeli, ima tri metra ak ne i više! Ali: još uvijek sam to smatrala nekim ljetovanjem jer je moj stariji brat išel “s kolonijom”, kak je pradavno rođen, na more, pa tako. Misla sam ljetovanje za siromašnu djecu, otkud ja znam!
Kad puko grom iz vedra neba, moja stara, bez uzrujavanja samo jako zabrinuto. Cure, čula sam da se družite s dečkima iz Popravnog doma iz Malog Lošinja, nemojte, to su zločesti dečki, ko zna šta vam mogu napraviti. Velim ja, mama, kaj ti je, nisu ni prosti, ni za ruku nas nisu primili, rano idu doma, a kaj je to Popravni dom? Sve meni stara ispričala, kao oni su stariji od vas 2 i 3 godine negdje, ovo je bilo gadno jer je jedan punoljetan, stigma, jebate! nije to društvo za vas a Lošinj priča i ogovara. JEBEM SVE KOJI SU BRUJALI I LAJALI, NEMA GORE RAJE NEGO U LOŠINJU, ZATO SE I ZOVE LOŠINJ, čast iznimkama, pa mi smo tim dečkima bile dobre vile, sjećam se ovaj jedan bio plav plavook, nježne građe, gledo me ko božicu, pazio da mi vjetar ne puše s krive strane i bio toliko zahvalan i sretan za to malo druženja. Provele smo cijelo ljetno ferje tamo, godinama, ali se nikad ni sa kim nismo toliko nasmijale i opustile.
Puno je vremena prošlo. Znala sam da je prijateljicin kavalir malo teži, ogorčen, ljut, ali ga je prošlo nakon nekih 20 minuta kak smo šetali. Oni su samo trebali uklopiti se među ostale. Brzo smo zatim morali radi uputa moje mame prekinuti. Te večeri nismo izašle čini mi se, ne znam, baš se više ne sjećam. Ili je frendica je to preuzela na sebe, da im to veli, ali baš gadno. Baš se gadno ne sjećam.
Osjećam nepravdu. Tako mladi, možda i jesu nekaj napravili, a možda su samo bili iz nekih sjebanih obitelji, pa kud nego u dom, pa nesretni i ko zna kaj su prošli; A ko zna kaj se dogodilo. Svi smo mi negdje nešto zgrešili, pa kom zgleda nevažno, a kome prestrašno. A danas znam nešto više o socijalnoj politici i znam dečka koji je isto tamo bio u domu jer su ga starci zapustili. “Samo” su zapustili svoje dijete.
Sad sinovi tih istih koji su nas opanjkali s kim se družimo, sjede po zatvorima, a ja molim boga (ne molim nikoga, ja sam ateista) da su ona dvojca živa i zdrava i sretna negdje, bilo gdje. Prokleti primitivizam. Ne kritiziram ni jednu od spomenutih mama, jednostavno to je tako, nemamo ugrađen na čelu barometar koji pokazuje u stupnjevima koliko smo dobri pošteni ili kakogod. Možda jednom. A da ja mojoj kćeri zabranim viđanje s nekim takvim sigurna sam da me ne bi poslušala jer je tvrde naravi na oca, sve je crno i beznadežno i još bi bila prosta.
Možda nas se dečki ni ne sjećaju. Možda bi tako bilo najbolje...?

Došel paket iz Njemačke od libe und nete Anne-Lise tete. Pa nutra: jedna majca: napred je slika marihuane, a ispod piše: Nije dozvoljeno??? (ferboten???) A otraga ogromna stisnuta šaka s vrlo isturenim prostim prstom. Tak to deca zoveju – prosti prst. Ja mislim da je puno prostije ponašanje VSS zaposlenika u državnim službama, nego taj prosti prst, koji ustvari može, je li, biti i koristan u nekim situacijama: Na primjer kad je otisnut na majci na kojoj je napred marica, pa se okreneš i kaj te briga, nemaš pojma kaj je otraga, nisi gledal. Tu smo se pograbile, ja sam htela u toj majci ići na posel, ali je kolegica s treće godine, je li, rekla da joj je to neophodno za jedan ispit, da bu prek imala vestu i ak okine ispit, bu skinula vestu i pokazala pozadinu profi drito u njušku. Brat se tak ceril da se nije ni setil tražiti majcu za sebe.
Usput, jedan dan je išla kolegica s treće godine nekaj delati prek SC-a, i obukla ganc novi T-shirt s amblemom svog borbenog kluba. To s prednje strane. Sve je bilo dobro dok nisam htela zatvoriti vrata za njom, kad vidim na leđima piše body-guard. Ne, opće nisam pukla od smeha, reko ideš ti delati u Sokol Marić ili ideš predavati japanski, nema veze, čuj majca ti odlično stoji. Kad se vratila veli kak je raja na predavanju taj dan bila izuzetno mirna, ni šušnuli nisu (he, he, he, posle mi se malo setila najboljih prijatelja i izrekla neke proste glagole u vezi njihovog utjecaja na mene).

Dalje o paketu: došle na red jedne prekokrasnovite mokasine od brušene kožurine, smeđe liht i dunkl braun boje, ludo, ludo dobre, koje su klinci odma pohračkali, je nisu navikli, jer tak nekaj nikad ja ne bih kupila /preskupo!/ (buraz, to mora da je koštalo, ono, sistem: idemo gledati izloge i smijati se cijenama). Ja sva hepi, reko super, za mene. Ustvari su muške, joj, a ima i mali žniranček, ma - cum kisni baba Jula! Ali meni prevelke! I to ono, maksi! Kak je kolegica s treće godine rekla da su bljak, tak junior nije htel ni probati, jer je sestra rekla da su seljačke. Onda je jednu probala iz zajebancije i ustanovila da je to idealno za nju i da ju opće ne smeta kaj su muške, boja idealno ide uz onaj T-shirt s maricom, i opće, takve je šuze celi život želila (ja sam za svaki slučaj izmolila očenaš jer mi se činilo da gubim razum od prebrzog mijenjanja ukusa, a o kom se ne raspravlja, kei ne?). Mislim ne znam ima li i jedan komad odjeće koji je BAŠ ženski.

Onda jedna jakna koju je zakopčala tak da je jedan gumb odma odustal, otpal - izletil i skor me strefil u oko, rukavi trifrtalja a kak su uski, da ne velim da su na malo jačim rukama, tak se ne daju ni potfrknuti, drek. Da ne bi šivala gumb, spakirali smo pa bumo ostavili dole u smećarniku sastrane, makar kaj god sam ostavila, niko ni zel, sve je otišlo u smeće u holding-kamijon, a pričamo o sirotinji.

Onda je na red došla jedna vrećica s nečim kaj nismo znali kaj je pa smo probali. Prvo smo mislili da su čvarki. Fuj, nisu. Onda smo se setile da pročitamo kaj to zapravo je, pa smo skužili da su to gotove, prepečene prezle i skor smo se svi zrigali. Jer su hladne. Ja prezle inače koristim za pohanje, ali ne spečem ih obično prije, ne znam, možda radim krivo? A knedle sa šljivama mi se nekak ne delaju, žena je pogrešila, trebala je poslati i cvečnknedle mit ili staviti nekaj da te prezle dođu iz Štutgarta do Zagreba tople, al dobro, niko nije savršen.

Onda je bilo hrpa sapuna raznih boja i mirisa i to smo odma odlifrali na mesto, bracek je čak trčal tih dva i pol metra do badecimera, jer se uvek nada da bu u paketu autić kakav za njega, pa da mu neko ne preotme od ženskog dijela publike. Ono, šlata se s curama već jer je u tim godinama, ali ipak bi on autić, ne znam gdi bi ga držal od manjka prostora, otvoriš ormar, auteki ti padaju po glavi. Mesto da kad slažem veš nađem kakvu gumicu. Za školu, ne? Gumica za brisanje, ono, TOZ! Ja nađem auto!

U drugoj vrećici je bilo nekaj kaj je pubertetlija konstatiral da zgleda kaj sušeni crvi, kolegica s treće godine je rekla da je to pičkin dim, ja sam tvrdila da to sigurno nije (kaj bi radil u vrećici?), ali nisam se mogla setiti kak se veli na njemačkom kiml. Samo sam objasnila da kad od tog zraste biljka, da je zelena i da se stavlja na cušpajz od tikvica, pa se ona zainteresirala da to nije sjeme od marice, čist je bila entojšt.

Treća vrećica je bila volšebna! Nekakvi prah tamne boje, prvo sam se setila na barut (koje boje je barut i di je kubura!?), kad se kolegica s treće godine setila da bi mogli pomirišati. Prije je pročitala kaj je nutra pa nije potegla onak svojski nego čist malo. A pubertetlija i ja potegli. Onda sam vidla da nije idealno zatvoreno pa sam joj malo protresla pod nosom i onda smo kihali svi u tri stričke pinine, jer je, selbstferštendlih, teta Anne-Lise poslala kilu papra!

Bilo je još nekih stvari ali niš tak značajnoga, a ja moram prekinuti jer bum inače pisala do - bis zum Zora Puck gemacht!