Teta Antonija je imala kćer Aleksandru. Aleksandra je srela u ranoj punoljetnosti negdje vršnjakinju, kod frizera, sasvim nevažno, i s njom se zbližila. I tako, družile se cure neko vrijeme, sve se čudi njena mama kako to da uvijek ova druga plati kavu, da joj kupi neku sitnicu, kako uvijek izlaze one same, ne baš navečer, par dana u mjesecu samo, pa opet popodne ili tako, pa sve nešto prezaštitnički, nešto mami mutno, dok nije procurilo do mame da je ta cura –prostitutka.
A Aleksandra koja je to tek tada spoznala, branila ju je ko lavica, ali zabrana izlaska, kaj ti je. A brat bil mafiozo, čak i za ono vrijeme, i trebal je samo jedan broj okrenuti i saznati o nekome doslovce sve. Aleksandra badava vikala u suzama: kaj me briga, ona je možda (kurva je onda bil pojam koma) prostitutka ali je jedno divno stvorenje, koje treba nekog samo da ju voli, ona pazi na mene, ni sa kim me nije upoznavala, išle smo na fina mjesta, ona je plaćala, mama!, (obraća se svojoj mami), mama, ali ona nema nikoga, ona ne može drugačije preživjeti, ona ne pije, ne puši, nikad prostu riječ preda mnom nije rekla. Njoj sve mogu reći, nikad me nije ostavila na cjedilu... Ma kakvi, nema šanse, 6 mjeseci prijateljstva i Aleksandra je morala reći čao draga, žao mi je, u očima mojih jugoslavenskih roditelja ti nisi društvo za mene. Pustila ju još stara i da se oprosti s prijateljicom, strogo odredila mjesto, vrijeme povratka i to. Te su se večeri napile do daske, Aleksandra dobila šamarčine s obje strane. A njena i moja mama su posle o tome dugo razgovarale, što mi je mama objasnila nakon što se meni dogodilo nešto pa, slično. Danas shvaćam, aaaaallllliiiii! Ajmo, starci, kak bi vi reagirali da vam se dete druži s nekim iz “nižih slojeva”? Ajde Ranko, spominješ me u svojim memoarima, znam točno kaj buš napisal, uostalom ti si prasac, to smo ti i ja već zaključili, reci je li to u redu, određivat detetu s kim se druži, ali ti imaš sina, pa bi na to drukčije gledal.
Ljetovale davno moja prijateljica i ja na jednom otoku. Davno davno. I kak se na moru brzo upoznaš, sa strahom nekak, nam prišla dva dečka na plaži, jel smetamo i to, kad opala spika, smijali smo se do boli najglupljim dječjim štosevima kaj postoje. I jedan, onaj nešto mlađi, jel bi se mi htjele se njima navečer naći, ali mi imale izlaz do pol devet, veli on to je dobro, mi do 8. I opet se valjamo od smeha, ko ima izlaz do osam, a dečki! - oni ostali ozbiljni, veli ovaj jedan, ali mi smo u gradiću do ovog, u Domu. Čeka reakciju, sjećam se upitnog pogleda, hladnoća me prošla, ali kak niko nije dalje niš potezal oko toga, ostalo kao takvo.
Kaj smo mi znale kaj taj dom je i čemu služi, bar ja ne. Ovaj stariji bio nešto revoltiran ali pristojan, fort ga je smirivala frendica, ona je bila nekak, rođena za to, kasnije i završila ko psihićka.
Osvanuli da ne velim ovečerili ljudi navečer u odjeliški i kravatiški, mi u kratkim hlačama i nekim majcama, nije to bilo nekaj otprto ko danas, pa vesticu na kopčanje da se ne smrznemo u srpnju i tako. I dečki pričaju i pričaju, ovaj mlađi sve nešto cici mici oko mene, da kak mene ne smeta kaj je on u Domu. A Domova kolko hoćeš tamo, Odmaralište ovo i ono, zagrebačko, splitsko, daj ne pili!, a ovaj drugi nešto ljut na roditelje, ništa mi ne kopčamo, šetamo, ništa držanje za ruku, ma ni čut i to, baš ono, oni sretni, vidiš da trepere dok mi dolazimo, uvijek su bili tam ćuku prije dogovrenog, samo da ne zakasne. I pričaliiiii, šalili se, jedna prosta riječ nije pala, dečki pehaka 5 km do ove selendre di smo mi bile, sretni, joj cure vi ste prve kaj se hoćete s nama družiti, opet meni nije jasno ali nije ni važno. Oni fini, trude se, dinar sladoled koštal, oni platili nama a sami se kesili i lizali jednu kuglicu, pa komentari, gadiš mi se, kaj hračkaš, smo rekli pol-pol, daj ostavi kornet meni, pa smo s kornetima hranili ribe i tak, za današnje vreme nepojmljivo. Posle su naručivali jednu kuglicu u čaši i dve žlice pa ih je slastičar Pero gledal poprek. Pa išli pehaka jer nisu imali za bus radi jebenog sladoleda. Frendica talentirani vicmaher, ta da ispriča kak je neko umro ti si se moral valjati od smeha, a imala zarazan smijeh, ma ludo od luđeg. A oni nama: Znate cure, mi smo vam tretirani tam ko kriminalci. A mi se valjamo, sjećam se da me bolio želudac, nama smešno, koji kriminal, dva takva anđeleka, kad je nastala pauza od smeha samo su njihovi pogledi bili na nama, kaj da su se dve Majke božje prikazale. Nama dvijema još ništa ne zvoni na uzbunu. Još nam sve smiješnije kak oni to samo smisle, a fini, jebate, može biti da je ona nekaj kužila, ali inače kak je tolerantna a dečki stvarno prefini, pustila to da ide kak ide, ko se zamara na moru s glupostima. Kak sam ja bila za tu dob bila dost mlađa od nje, a ona mudra i taktična, nije mi niš rekla. I šetali uz obalu, dan jebote, nalazili se valjda posle najgoreg sunca, kad je izlaz ograničen, ubi se onaj s kravatiškom od vrućine, pa priča kak su sinoć zakasnili i preskakali zid, ono plahte u vuzl zvezane im bacali iz sobe, mi to vidimo ko film, opet smeha do riti, a danas nemaju pravo izlaska pa su nekak zbrisali, sve neke priče ko iz filmova, sve misliš ljudi maštoviti pa se trude radi nas. Posle kad sam skužila koji zid meni bilo grozno, kak su uspjeli, ima tri metra ak ne i više! Ali: još uvijek sam to smatrala nekim ljetovanjem jer je moj stariji brat išel “s kolonijom”, kak je pradavno rođen, na more, pa tako. Misla sam ljetovanje za siromašnu djecu, otkud ja znam!
Kad puko grom iz vedra neba, moja stara, bez uzrujavanja samo jako zabrinuto. Cure, čula sam da se družite s dečkima iz Popravnog doma iz Malog Lošinja, nemojte, to su zločesti dečki, ko zna šta vam mogu napraviti. Velim ja, mama, kaj ti je, nisu ni prosti, ni za ruku nas nisu primili, rano idu doma, a kaj je to Popravni dom? Sve meni stara ispričala, kao oni su stariji od vas 2 i 3 godine negdje, ovo je bilo gadno jer je jedan punoljetan, stigma, jebate! nije to društvo za vas a Lošinj priča i ogovara. JEBEM SVE KOJI SU BRUJALI I LAJALI, NEMA GORE RAJE NEGO U LOŠINJU, ZATO SE I ZOVE LOŠINJ, čast iznimkama, pa mi smo tim dečkima bile dobre vile, sjećam se ovaj jedan bio plav plavook, nježne građe, gledo me ko božicu, pazio da mi vjetar ne puše s krive strane i bio toliko zahvalan i sretan za to malo druženja. Provele smo cijelo ljetno ferje tamo, godinama, ali se nikad ni sa kim nismo toliko nasmijale i opustile.
Puno je vremena prošlo. Znala sam da je prijateljicin kavalir malo teži, ogorčen, ljut, ali ga je prošlo nakon nekih 20 minuta kak smo šetali. Oni su samo trebali uklopiti se među ostale. Brzo smo zatim morali radi uputa moje mame prekinuti. Te večeri nismo izašle čini mi se, ne znam, baš se više ne sjećam. Ili je frendica je to preuzela na sebe, da im to veli, ali baš gadno. Baš se gadno ne sjećam.
Osjećam nepravdu. Tako mladi, možda i jesu nekaj napravili, a možda su samo bili iz nekih sjebanih obitelji, pa kud nego u dom, pa nesretni i ko zna kaj su prošli; A ko zna kaj se dogodilo. Svi smo mi negdje nešto zgrešili, pa kom zgleda nevažno, a kome prestrašno. A danas znam nešto više o socijalnoj politici i znam dečka koji je isto tamo bio u domu jer su ga starci zapustili. “Samo” su zapustili svoje dijete.
Sad sinovi tih istih koji su nas opanjkali s kim se družimo, sjede po zatvorima, a ja molim boga (ne molim nikoga, ja sam ateista) da su ona dvojca živa i zdrava i sretna negdje, bilo gdje. Prokleti primitivizam. Ne kritiziram ni jednu od spomenutih mama, jednostavno to je tako, nemamo ugrađen na čelu barometar koji pokazuje u stupnjevima koliko smo dobri pošteni ili kakogod. Možda jednom. A da ja mojoj kćeri zabranim viđanje s nekim takvim sigurna sam da me ne bi poslušala jer je tvrde naravi na oca, sve je crno i beznadežno i još bi bila prosta.
Možda nas se dečki ni ne sjećaju. Možda bi tako bilo najbolje...?
Post je objavljen 01.12.2008. u 18:33 sati.