Smijeh je tražila, pa ako i nije smiješno, drago mi je što je bilo ovako, a ovak je bilo:
Jučer mi veli jedna teta kod doktora da je prvo bus za Novi Zagreb stajal pred Gradskom kavanom, pa posle negdi na Zrinjevcu, pa je Haulikova bila tek treće mesto, al nema veze sada, ja se sećam samo Haulikove, valjda prije ni nisam išla u grad. I kak nije bilo automata za cvikanje karte, odostraga, na svom mjestu kod ulaza je sedil kartodrapec i kad si nosil kofer ili kufer (molim to je bilo vreme FNRJ) sa sobom ili neki komad kolko bi zauzel čovek (nisu merili deblji, tanji, nije bilo tak debelih u to vreme) onda si plaćal još jednu kartu. Recimo kad si fural bor u Trnsko, onak zvezani. Tata je redovno to dodatno plaćal, što je opet staru izblesavljivalo, mislim da ju je izazival, nije joj moral reći, tak i tak je išel sam po njega, ili rijetko s bratom, jer - da mu “balavac ide na živce”. A “balavac” se tak dobro znal prišmajhlati i cjenkati da su jednom dofurali bor badava (naravno da je kreten od mog starog čoveku ipak ostavil neku lovu, a taj kretenizam sam naravno i ja naslijedila, po svoj prilici bi manje dal da ga je platil), osim toga je stari fakat bil blentavi i još platil kartu za svo troje (gramatičko objašnjenje slijedi na samom kraju priče). Bilo je i da je ko furija bijesan išel po bor u 9 navečer (Silvestrovo!!!), a mama je plakala, a meni opet niš nije bilo jasno. Ko da nije mogel otići po bor kad je išel s posla i tak se delako na Staru godinu, ali mušku logiku i tak kužiju samo muškarci i jedna predivna Vesna (šrink, nadam se da ovo nebu čitala). Dobro. Kasnije sam onuda često prolazila autom, uvijek me smeh spopadal i nikak si to nisam više mogla zamisliti. A ovo je priča neispričana do sad, o jednom vremenu malo iza jednog Božića. Bože koji glupi početak, al baš mi je palo na pamet.
Stari je bil odvratno pošten komunist, stara je stalno prigovarala zakaj tolko ostaje duže na poslu badava, svi su dobili plaćeno, on je radil za lepe oči (čudesne, šarenosive, prekrasne, neponovljive). Onda je prigovarala i kolka je ta članarina za članstvo u Partiji. Sve me se to nije ticalo, bila sam mala i apolitična a sad sam velika i neću reći kaj mislim. O tome.
Dakle, slijedom iznesenog, bor se nije kitil za Badnjak, boktenemarad, nego na Silvestrovo. Opet je stara norila, veli ona starome, pa svi ti tvoji rukovodioci i šefovi su i u crkvi na Badnjak i kaj misliš da ne kite bor s decom, pa zakaj si tak zadrt!? Ili: pak buš donesel neki suhi bor (nije to nego je ona bila u strahu da bor ne bu opće došel doma). Kaj sam ja znala kaj je Silvestrovo, opet mi dobro zvučalo, a Božić mi je bil nekak strani, tim više kaj me je /za Majku Isusovu!/, neko naučil Očenaš na staroslavenskom i imala sam problema i danas mi dođe da velim – iže jesi na nebesih, ili tak nekaj. Dobro, stari je sam napravil krasan drveni, još ga imamo, križ – postolje za bor i onda smo ga kitili za Silvestrovo. Bor, ne križ. Za Božić je na opći mamin užas (trošak!!!) stari donesel naranđe koje smo odma buraz i ja požderali, stara bi skrila dve za sutra, a kak nisu bile špricane, koricu je narezala na sitno i nekak sušila sa šećerom, bilo je malo gorko, al sve se pojelo. Ko neće nek ne vjeruje. Bor se kitil s kuglicama koje su se radile od zgužvanog novinskog papira, a ober je mama metnula staniol od čokolade, onaj s masnim papirom još, zašila da se ne raspadne i kroz to provukla iglu s koncem i obesila. I to su bile kuglice. Onda smo dobili i one šećer - bombone sa staniolom, neki su stajali po par godina, tek kad je šećer požutel onda su nam ga dali pojesti, ali: veliki buraz kral šećer i ja sam se opet derala kad bi i ja htela drpiti koji šećer, a on naštimal da zgleda ko da je nutra, a poždro ga, samo staniol visi!
Davor Kirin na petom katu je bil jedinac, mama i tata su bili profesori na PMF-u, čisti fizikalci, ono. Njihov bor je bil veći od metra, naravno, bil je “do krova”, imali su vilinsku kosu, ili kak se to zvalo, prave kuglice, bijele, prave kuglice, ljudi moji, mogel si videti svoje izbezumljeno ljubomorno i iskrivljeno lice u kuglici, nisi smel blizu kak je bilo lepo. Mrzila sam ga, nevino dete, kaj je imal 5 ili 6 godina i veze nije imal da patim, a ja jalna i patila sam do boga.
Kak se bor drži duže od Silvestrova iz tada meni još nepoznatih razloga, kad, došel jedan dan Davor kod mene doma. I pita di je bor. I ja mu užasnuta moram pokazati, moraš, jebote! A sram me do Pakla. A on zinuo ko puška. Čovječe, ovo mi je jedno od najgorih trenutaka prije udaje. Zinuo Davor, čuješ kak mu srce lupa, plitko diše (kaj, ja ne dišem opće!). Reko zemljo, otvori se, kaj sam se opće rodila, nije važno kaj sam pročitala prije škole Djeda soma i Zlatno runo, i Veliku gala predstavu, nije vredilo ove sramote. A Davor još zeva, gleda, nemre verovati čovek, obilazi bor, gleda, pa opet na drugu stranu, takne kuglicu, meni krenule suze, u grlu knedla, ljudi moji sramote, a onda je on progovoril, a ja zinula. Još sad prestanem disati kad se setim. Veli Davor, Vlasnik! Onakvog! Bora!: ISUSE, KAK JE SLATKI OVAJ BOR, POGLE KAK JE SLATKI, ISUSE, GLE, MAMA TI JE KUGLICE NAPRAVILA, OVO JE FANTASTIČNO! KAK JE SLATKIIIII!
Pauza.................
Nisam još tada znala kaj znači fantastično, znala sam da je nekaj dobro i jako značajno, ali: ON SE MENI NIJE NARUGAL! On se divil mom radničkom boru, okićenom na Silvestrovo, bez pšenice sastrane, bez jaslica (u to vreme su za mene jaslice bile za živu decu u dobi prije “obdaništa”!), bor-goljo, kaj goljo, šonjo, jebate, a on da kak je lepo! Još sam malo pričekala, za svaku sigurnost, mislim, da me ne zeza! Ništa, ostalo pri prvom svjedokovom iskazu. Bog i ja mu poklonili vjeru da je bor sladak. (!?)
Davor – znam da je završil Građevinu i da je dobil sina. Bok ti dal zdravlja i tebi i tvojoj obitelji, nadam se da se nije raspala ko moja i da si sretan, ak niš drugo, zbog toga kaj si mi olakšao jedan od najtežih trenutaka u mom životu, Davore Kirine.
U vreme kad tadašnja Flora, pitanje je li i postojala, sadašnji Zrinjevac, još nije skupljal borove, hitala ih slavenska raja kroz prozor, u Trnskom uglavnom pet katova. Neko je zaboravil skinuti jednu maaaalu kuglicu, bijelu, kad bi dječja ruka spojila palac i kažiprst. Buraz je to videl, jer je ostala cela, bačena s borom s ne znam kojeg kata, i ko sumanut odjuril po nju i imali smo prvu pravu kuglicu. Godinama smo ju pazili da se ne razbije, svetinja! Još nam stara rekla nek nikome ne govorimo da neko ne misli da smo ukrali. Malu kuglicu, boktenema rad! Ono, uža specijalnost krađa malih kuglica!
Sad imam ekološkoisviješteni bor-plastičnjak i kuglice iz snova, pa kak su deca velika, ni ne kitim ga, ali nema greške, Davora se setim, kunem se svakim Božićem koji sam do sad dočekala, a ima ih. Ponosna sam posebno kaj je moj buraz rođen na sam Božić u Zajčevoj (zajebani Jarac!) i kaj sam mu nekidan dizala u Petrovoj ulici rodni list pa se žena čudila, ko da se nesmeš roditi na Božić. Gospođo draga, da znate kak mi je to nevažno, mada lepo zvuči, ne?, mislim si, sve je to za 5, ali da ste vidli kak je Davor Kirin s petog kata gledal moj bor!!! Da ne velim jelku, ne? (to je ono troje, tata, brat i jelka! S početka priče)
Post je objavljen 06.12.2008. u 18:26 sati.