Sve me iz donjeg teksta podsjetilo na nekaj isto tak žalosnog koje sad slijedi u ovom gornjem tekstu, a jer nisam na vrijeme izbacila iz maj dokjumenca.
Ima tome već dosta godina: čekam si klinca ispred SUVAG-a, koncentrirana na izlaz jer taj bu odjuril bez da pogleda čekam li ga ja ili ne. Živčani hiperaktivac. Normalno dete. Ono mirno doma je kreten. S inteligencijom 122, ali se smatra idiotom.
Ispred SUVAG-a pakriran kombi iz jednog Doma za djecu, blizu Zagreba. Sedi 10 ili 12 godina star dečko i toliko dugo gleda u mene da sam ga pogledala, ono instinktivno. Pogledam i pomislim, u one tri sekunde koliko kažu da nam je potrebno za pozitivan ili negativan dojam: Bože, ovak bu zgledal moj sin za koju godinu. Koja sličnost, ošišan tolko kratko da nije ćelav, velike smeđe oči i svakako očajno pothranjen ko i moj. Zanšteher sa šarmom. Je li i on “nema vremena” ili nema volje jesti, mislim si.
Odmah kako smo uspostavili kontakt očima: Teta, kaj ti nekog čekaš?
Čekam, dušo, čekam svog sineka.
A on je mali?
Je, još ide u vrtić u SUVAG.
A on ide u SUVAG u školu? (nije pokopčal)
Ne, još ide u vrtić. Ali će vjerojatno i u školu ići u SUVAG.
A je on gluhi?
Nije, znaš on ti je samo jako nemiran.
To ti se zove hiperaktivnost, znaš teta, a, ti njega voliš?
(knedla mi u grlu, gutam, štinjača ni ne čeka na impuls iz glave)
Pa, volim ga, on je moj sin. Aaaa koga ti čekaš zlato? - zbaljezgam. Nekaj moram reći.
Ja ti čekam šofera, znaš, ja sam ti u Domu. A naš šofer se zove Marijan i dobar je, znaš, a ja se zovem Tomislav. A ti?
Seka.
Dečko izlazi iz kombija i pomalo svečano, mi se rukujemo.
A ima tvoj sin tatu?
(Ubi me Bože ovaj čas, ako mu počnem govoriti o strašnom stanju u kući, ne valja, ako mu velim da, kak ne, pa svi imaju tatu, i – izaberem sistem manjeg otpora.) Velim, da ima.
A tata ga voli?
(Kud si me našo, jadnik mali, a gleda me pun iščekivanja). Voli ga tata.
A zakaj ga on ne čeka?
(Marfijev zakon: Ako stvari mogu krenuti loše, krenut će najgorim mogućim putem. Stari ga ne čeka jer – ga ne čeka, on ne radi već 20 godina, celi bračni vijek, i kak je potrošil sve kaj sam naslijedil od roditelja, raspad sistema, a i umoran je od života! Nit je htio niti jedno od naše djece. Ali: On tu i nije tema). Odgovorim: Ima nekog posla.
A imaš ti još dece?
Imam još jednu veliku curicu.
A kolko je stara?
A kak se zove?
A je li dobro uči?
A je li tvoj sin dobro uči?
A di ti radiš?
A kaj on najviše voli jesti?
Teta a imaš bombona?
... (nikad nemam bombona, ni kaugume, a ni siću da mu dam cenera, a ko zna bih li smjela, sve juri kroz glavu, a niš pametnog ne dolazi, samo tuga i blokada).
A ovo a ono, a je li me strah mraka, a kaj je dobro a kaj je loše u životu, a kak sam ja tako dobra i mirna (opće nisam mirna, ali polumrak je već, svjetlo slabo, a pojam mira za jedno takvo dijete i mene je dramatično različit).
Teta ja ti isto imam mamu i tatu. (Tu prvi puta spušta pogled, teško mu je, mislim da čak nije ni na rubu plača. Ako i je, to je zato što to rijetko verbalizira, a ako ne, ko da je on nešto kriv što ih ima, a zapravo – nema). I oni su ti se rastali, znaš, i mama ima novu bebu a za tatu ne znam, ali oni mene ne vole i ne žele me, ja ti njima smetam i otkad sam u domu više nikad nisu pitali za mene. A da sam ja tvoj sin, ti bi mene volila?
Zgromila sam se u vlastitoj tišini.
Ti si jedan jako dragi dečko i tebe sigurno nije teško voliti.
A ja ne bi mogel živeti kod tebe? Imaš veliki stan? Znaš neki ljudi nekad dođu i uzmu malu decu, a za mene veliju da sam prevelki da me uzmu. I da imam problema s učenjem pa me niko neće....
Pazi čovječe redosljeda. Nije počeo jaukanjem o težini vlastitog života, nego je postavio sva moguća pitanja da dobije sliku o jednoj obitelji koja kao nešto pozitivno živi u njegovoj glavi i što on želi, nisam ga više nikad vidjela, a i da jesam, bi li mu rekla da ni moja obitelj nikad nije bila prava i da već tada praktički nije postojala.
Tako je i život organiziran, izletava masa malih ljudi iz SUVAG-a, Tomislav se vraća u kombi, gleda me i gađa zadnjom strelicom: Ako se opet sretnemo tu u SUVAG-u budeš se opet htela s menom razgovarati? Obećajem mu da budem, moj potomak za divno čudo prilazi sam k meni, pun dojmova, nadoknađuje 4 godine šutnje, Tomislav i ja se gledamo i mašemo jedan drugom i ja odlazim doma osramoćena od boga kaj sam čovek, kaj sam žena, kaj sam majka, kaj ima ne-roditelja kraj žive djece, kaj ni ja nisam uvijek dobra, evo ovaj čas bih mogla svog sina za ruku uzeti sad je već velik, ali sladoled bi upalio, i prošetati do slastičarne, a ne se ne micati celi vikend od doma jer me piči depra i jer imam glupu ispriku da sam morala kuhati.
Prazna vreća ne stoji, vele kad treba jesti da bi mogao raditi. A čime se pune ti mali ljudi da bi kasnije sami bili dobri roditelji? Ostanu li sami, u što će se onda pretvoriti?
Post je objavljen 01.12.2008. u 20:09 sati.