Malo otrova

28 prosinac 2011

Ljudi za sad - kolko ja znam - nemreju izabrat a ni nećeju - dan kad buju riknuli.
Ono, umire se ot teške bolesti pa jedno 30 godina.
Moja pokojna baba je umirala 33 godine. Onda umrla i čistog protesta (s 84) jer ju fakat više niko ni šljivil. Ni švore na Lošinju!

Svekar, a nesuđeni, jedne drage mi poznate umro ovih dana. Naglo se odma popravili međuobiteljski odnosi. Al nije to, nego cura nije iz Zagreba, naučila sve ZET-ove linije i tako sve pet, i to, zna di je kaj na popustu, čist se udomaČila, al pita jutros ovak:

Gđa Seka, čujte a kolko treba do Krepatorija, ste vi ikad bili kad tam?

Jel ti ja zgledam ko da sam tamo za stalno, majketi!? A da, jesam zlato, al ne za ozbiljno.

???

Imam mesto na Miroševcu.

Joj kaj ste neozbiljni, dobro kolko ima od crkve do tam?

Crkva ti je tam u sklopu onog svega kaj ti montiraju kantu sa cvećem i lesom koji je prazan.

Ma opet skrećete s teme, dobro kolko bus vozi od crkve do tam?

Ne vozi bus.

Ajme kako ću doći?

Dođeš ispred Katedrale i ideš na bus i tam ti na kraju svi siđeju, kaj ja znam, pa nisi mutava, buš pitala.

Dobro kolko svako – tolko - vozi od crkve?

Znaš kaj dušo. Zagreb ti je poveće selo. Ima puno crkvih. Al ono di buš čekala bus to ti se zove katedrala. Možda kod vas na otoku postoji kapelica koju vi zovete crkva, al ja te ko nekrst uvjeravam, nemoj više nikad nikog u Zagrebu pitati za crkvu nego – Katedralu. To ti je ono visoko kaj su gradili 500 godina i isto tolko popravljaju. Tam ti stoji bus...

A sad je mora krepat, to samo muški mogu.

Svinja, zlato, a ko ti je taj.

A neki muški.

Jasno da je muški, a jel rod?

Nije, trebal je bit.

Aha, i onda kihne.

Je, i onda kihne. A kaj sad se treba i cveće kupit?

Ma kaj ti je, niš, upišeš se u knjigu žalbi i protesta, napišeš svašta, požališ se fino da je ZET skup i da koja kontrola a vi u tuzi i žalosti i tak i natrag. I ne udaj mu se za sina, koji je to sin da mu otac ispusti dušu usred praznikovanja.

Teta Seka, ja vas ljubim.

I ja tebe zlato, čuvaj se da te neko ne šarmira na pogrebu, svašta se događa...

Da imam slike složila bih jaslice, za neke druge ljude

25 prosinac 2011

Krava 2

Ima jedna pjesmica o jednoj drugoj kravi. To je sestra od one prve krave.
Iz pretprošlog posta.

Melodija je od onog prastarog evergrina, Prodavačica ljubičica. To većina zna:

Bila jednom jedna krava,
više žuta nego plava,
imala je jednog vola
s kojime je vukla kola
(la la la la la la laaaa).

Jednog dana reče volu:
Neću da me gledaš goluuu,
a vol jadan šta će – šta će?!
Pa joj kupi najlon gaće,
la la la la la la laaaa.

Budući da joj je suradnik bio vol, nisu imali djece i živjeli su vrlo sretno, zadovoljno i solidnog društveno-eknomskog standarda (bili su zaposleni i imali su redovnu klopu i stan) skupa dok nisu krepali.




Krava 3

Otišli purgeri okušati život na otoku.
Kupili smo kravu, mladu, junicu.
Jedan dan se junica nekaj na mene nasrdila i nabila me na ogradu. Bivši stoji 30-ak metara dalje i urla od smeha. Sreća da sam tad bila nešto mlađa i 40-ak kila lakša, tak da su joj se rogovi zabili u drvenu ogradu a ja stojim ko budaletina Bursać i vičem, stari gle kaj mi radi, zabila me u ogradu.
Ovaj se i dalje smije. Vikne – šupi ju.
Aj ti šupi za vuho junicu od 450 kila, a stojiš joj između rogova. Danas bi mi izbila jetricu i žuć, kravsku joj mamu...!
Užasnuta stojim, jel to opće nekom zamislivo, krava me gura glavom u ogradu, levo od mene desni rog desno levi, a ona gura, nek se ograda zruši bu me pregazila ko brzi vlak Zagreb-Pušča Bistra. Kopa nogom, misli da smo u Španjolskoj. Opće mi ni bilo smešno! Pokušavam primit rogove i maknut ju. Je moš mislit. Bivši gore stoji kod štale i gleda, ma ni ne gleda!
Onda si mislim, pa majketi, ovak mogu smrt dočekati, onaj kreten gore kod štale ni da bi; pričam - draga kravica ajde da se fino maknemo nisam ti ja tak zanimljiva, a ne pašemo si ni po horoskopu, Blizance ne voli ni Željka Fattorini (Bik), aj se makni.
Krava ništa.
Pa ju šupim tak da je misla da ju mazim.
E onda sam totalno popizdila i zviznula ju – reko kaj bude, bude, opsovala sam tak da su šišarke popadale s okolnih borova i boktenemarad, krava se makne. Mirno odšetala kravetina ko da niš nije bilo. Još danas mi nije jasno kaj je zapravo htela.



Posle je dobila dečka.

Mislili smo – bit će podmlatka. Ali, ne da ovaj nije bil zainteresiran, bili su mladi, treba to razmet, Nego kako nas na otoku nikad nisu volili i glede toga - došli i oće imat krave na otoku (mada su nekad imali i navodno sad opet) alzo - vraća se jedan dan bivši doma i veli – Seka, neko je otfural krave.
Reko daj ne pričaj gluposti, ni krava sklopiva pa ju metneš u torbu i odneseš.

Stvarno, nema kravih, kad ti velim.

Danima ih je tražio po otoku.

Prijavili smo policiji, kaj bu policija tražila krave, o čem se tu radi.

Smršavio bivši, trebalo je preći otok, ni kozje staze nije bilo.

Danima tako. Krivo ti je. A znaš da neće otići samo tako, bile su mažene i pažene (ja sam posle incidenta sve to hranjenje i napajanje gledala sa sigurne udaljenosti).

Prošlo dva tjedna.

To jutro veli bivši, danas ih idem tražit zadnji put. Ja si mislim svoje, baš buš danas našel, ono, ko zna kolko je narezaka od njih napravljeno (bil je i kod poznatih mesara i uopće, znalo se, zna se sve i u Zagrebu, kaj ne bi na selu.)
Ne znam, veli on, nekak osjećam da ću ih danas naći. I ode. I nema ga satima, reko il su urođenici ubili, il ga krave nabile il – ma nemaš više mašte, ende.

Dolazi doma zmazan, podrapan, zgreban, krvav, e, ko da je stigo iz Afganistana, toči vodu u one velke karnistre, ne znam kolko je to, 25-30 litara, lagala bih, stavlja u Jugić, veli bum ti pričal, i vrati se nakon sat vremena, jedva živ i smožden, debelo uzrujan.

I priča, tj. urla, taj nikad nije normalno govoril: Prešel sam otok, skroz na drugu stranu, prema Krivici (ne ulazim u etimologiju riječi, na tom otoku je sve moguće, uključujući samo ime otoka) uglavnom, tamo sve neka uvala do uvale, sve nešto uvala do uvale). Zovem ih (maleeeee, ne znam zakaj male, nisu bile male). I čujem, kao činilo mi se, da mi se javljaju. Zovem dalje i orijentiram se, opal sam stoput. Bile su stjerane u neku zograju (lokalni izraz za privatni dio – komad zemlje ograđen suhozidom, tj. morcirom kako to tamo kažu). Veli neko ih je tamo steral i digo zid tak da nikako nisu mogle preći preko. Ni krava - koza! Seka, veli moj inače hladan muž, poludel sam kad sam ih videl. Pojele su travu s korenjem, zemlju, e, prekopale zemlju. S borova su pojele koru, ma kolko su mogle. Kad su me vidle, poludile i one i ja. Ne da ih pola nema, nema ih nego kosti presvučene kožom, doslovce!

Ko lud sam razvaljival rukama kamenje, odvojio nokte od mesa, bacal to kamenje, rušio jebenu ogradu, a veli one k meni, više nisam znal jel me oće ubit il se vesele kaj sam došel. Trčal sam ko na koridi, one za mnom, samo su tu i tamo stale da žvaknu travu i bež za menom. To je značilo trčat uzbrdo pod 45 stupnjeva nagiba, i onda se stuštit nizbrdo do tog dijela di ih je držao. Sreća da je to kasno proljeće bilo dosta kišno, vjerojatno bi krepale od žeđi.

Reko ja – idem ih vidit, Isuse blagi, ako nas ko mrzi (a mrzili su nas) šta mu je zver kriva. Veli bivši – to je neko pametan napravil, nije ih ubil, to bi već bila druga priča, a sad ti dokaži da ih je tjeral preko cijelog otoka do bogu iza nogu.
Tako ih je zatvorio u štalu i dao sijena za jesti tolko da se ne pretovare, onda je otišel po tu vodu i to isto nije dal da se preloču.

Ne, nedeš ih vidit, to je prestrašno.
Na čas sam posmislila da ih opče nije našel kad mi ne dopušta da ih vidim.

Rupe su im između rebrih, veli, izgledaju tak zmrcvareno da sam ja skoro puko napol. Nemreš si zamislit da se dve krave oće mazit s tobom, samo kaj nisu progovorile.

Danima ih je obilazio nekoliko puta dnevno, kak je uvijek bil živčan, i noću se dizao, pazio da se ne pretovare, noćima nisam spavala, a bez njega se nisam usudila ni otići da ih vidim. Plakala sam kad me on nije vidio, em mi žao stoke, em si mislim – e ljudi, ljudi, slijepa zloćo....

Kad ih je ponovno uhranio, stavio je lokot na štalu, ako bude neko provalio, to je opet još neka druga, treća, koja li priča.


St.Juraj, Stala


Nije bila ovakva štala, ali je trebala biti. A kad smo se vratili u Zagreb, i tak su ju rastavili na proste faktore i hvala bogu, pitam se u kaj su otišle moje dve plaće koje sam dala za materijal. Sad to zgleda ko sitnica, al onda kad nisam imala za deterdžent - nije bilo pampersica, a dete je bilo beba. Istini za volju, ovakvu je trebalo znati složiti. I dok je bilo takvih štala, nije se ni kralo ni mučilo stoku, bilo je neke vrijednosti

Toliko toga smo proživjeli strašnoga – mada ovo vjerojatno ne izgleda tak strašno nekome ko nije držao stokicu. Ne znam fakat kaj je posle bilo, puno toga sam izbrisala iz glave, živjela sam jedan život koji se zvao robija a ne život i sad misliti na to, bilo bi prestrašno. Ni djeci nisam pričala, jednom sam počela al sam sve ublažila kad sam vidla da bu tu preveč tuge - i više nisam spominjala. Baku sam pokopala na tom otoku, tamo smo se, oboje zagrepčanci, i vjenčali, tamo sam rodila, nek im bar na papirima ostane neki trag, ako je to nešto, išta.

U Zagrebu na onom kanalu Odra-Save, prema Lučkom je držal ovce kad smo se vratili u Zagreb. Nije taj mogel bez stoke. I tamo su mu provalili. Sve janjce su pokrali, ovce rastjerali pa je Nero (hrvacki ovčar) imal posla par dana, a nakon kaj je i njega jedva našel... Ali veli bivši - ono čega se sjećam s užasom je bila ovca, prepitoma i za ovcu, koju je zval Melanka, po mojoj mami. Ne kaj mi je mama bila ovca, dapače bila je Škorpija. Ali je imala mama divne smeđe tužne oči, a veli nije u redu, al kak znamo da svako od nas sliči nekoj zveri, eto ovčica ga je podsećala na moju mamu, koja se na to nije ni ljutila, još se kesila na to. Kak je bivši bil ogroman, ona je njega zvala Bubica.
E i tak: Ta se ovca stalno se gurala k tebi kad bi se sve druge maknule, dala se maziti, a veli onaj pogled... I tako to jutro, veli on – dođem, a moja ovčica leži mrtva, sa sjekirom posred lubanje. Iz nje visi napola oteljeno janje, valjda je išla za ljudima da joj pomognu da se ojanji, kako je to ranije bivalo, pa im je smetala.
I tu je došla policija. Jedan mladi murjak je povraćal kad je to vidio, priča bivši, a ja tu više nemam teksta, pa tako kad mi neki post nije duhovit, da se zna da ni moj život nije samo smijeh, nastranu još i taj grozan brak.
Eto kolko se sjećam ima u jaslicama za Božić neka kravica, pa ovce i to.
Lepo zamišljeno, ali u zbilji?

A u zbilji: Homo homini lupus est.

Otputovala moja Selma

22 prosinac 2011

Veli ćerce, sad se zove Selma, da neće putovati na fakultet preko praznika, da ne želi biti u Zagrebu za vreme Božića, da neće gledati kič po gradu, da neće gledati ponudu koju ne može okrhnuti kupovinom jer – para yok, veli odo' ja na istok, nema razbijenih flaša ni pijane rulje ni lažnih političkih obećanja......

Ide Selma za Istanbul. Kupile smo curama poklone, nekaj je Sanjaizsvihpostova učestvovala sa svojim uradcima (ubila bum ju ak skoro ne otvori blog), nemrem reći. Onda smo dodali bajaderu jelte, nek' vidiju da i rwati znaju slatko napravit. Dete popizdilo veli njima kupuješ bajaderu, a ja te moram žicati, reko aj ti nemoj dimit maxu pa si kupi bajaderu. Doduše u Krašu navalili da kupimo Grehote, reko kaj ste vi pri sebi, morala bi natrag plivati do rwacke. Pa zakaj, da je to fino. Reko fino je, al ima alkohola. Pa se žena čudi. Jedna mi pak na Dolcu htela uvaliti kupinovo vino, veli pa kaj ak je alkohol, od voća je.
Haloooo???
Kak se malo češće ide u Tursku, reko ja više ne plaćam avion, ono kaj me tvoj bivši otac ni opljačkal ti buš me. Je, sad je uspjela naći posel (kak je to zanimljivo, kad ju ja nagovaram, ma-ne šta-ni!) prek SC-a, zaradila siću, organizirala sve i veli, čuj kad već nemrem avionom, idem vlakom ili busom do Beograda, a dalje ću vozom, preko Sofije (ja se bezbožnica križam levom rukom, zazivam Allaha, reko dobro da nedeš prek Sjeverne Koreje!)

E sad: Moj štovani brat, malo obiteljskog trača, se oženio u Boru, u Srbiji, davne 1969. godine. Za Juge, ko se sjeća, ko ne. Firma Jugomontaža, jer je to tada još postojalo, ga poslala na teren. Prešel je celu bivšu Jugu osim Slovenije, i zapel u Boru. Dobro. Onda su se supruga i on još doškolovali za VSS i tak i naručili bebu koja je stigla 1980. Srce tetkino. Zadnji put sam ju vidla kad je imala 4,5 godine.

Onda sam se nažalost ja udala, pa se rodila sestra od tetke mojoj nećakinji, pa se zaratilo, pa se rodio brat od tetke. To bi po meni bio njen tata a moj brat, al ako ona hoće da je moj sin njoj tj. mojoj nećakinji brat od tetke, nek joj bude.
Uglavnom Srce tetkino i moji monstrumi se do sada nisu upoznali.

Di smo stali?
E i veli ćerce idem ja preko Beograda a ne prek Sarajeva, da upoznam to tvoje prvo dijete.
E i tako ona veli, ja sam javila sestrični i ona bu me dočekala u Beogradu kaj misliš kaj je to za ozbiljno rekla da mogu prespavati kod nje jer vlak, ona veli voz, to je vjerojatno isto, ide ujutro. Ne, reko zajebava te, ono, da vidi kak ti živac šljaka.

Jedini problem je kak buju se prepoznale, reko Večernjak u junačku desnicu, u zapučak nalijeee-vo, karanfil, pa - crveni.
Da koja glupa fora. Reko fora ko i pitanje, jadne nemate internet i sto slika na FB-u!
E, i otpratim ja ćerce na kolodvooor. Sva živčana, tak sam bila živčana da sam zaboravila jesti, majketi. A dva popodne.
Kupujem pljuge i dajem ženi u Tisku karticu tekućicu. Žena zuji, veli nemre, no reko kaj ste sitničavi. Kupujem kruh u Prehrani, guram 10 kuna ženi u ruke, veli ona - suseda, kaj vam je, pa znate da se na blagajni plaća, reko nemojte mi niš govoriti, ja sam danas otkačendos, bum vam sutra pričala (ekipa u Prehrani je nenadjebiva).

Kaj sam pričala?
E, i tako. Dođemo mi fino na peron 201. Tamo crveni autobus. Pitam ja šofera – molim fino jel ovo crveni autobus sive boje pa za Beograd. Ili sivi autobus crvene boje, šta je ovo? Lik mlad, tridesetak godina, misli vidi matoru, a ova mlađa šuti. Mlađa onda uvaljuje sporcku torbu punu bajadera i Sanjinih uradaka onom rezervnom šoferu i pita jel se bagaža plaća. A mene sram jebote! Ne, on bu tebi platil kaj imaš putnu torbu! Taj pomoćni šofer navikel na svašta, nije ju ni pogledal, veli plaća se, znate, jer idemo preko granice (a inače se ne plaća?). I ljepi kofersku etiketu na kartu, mala niš ne razme, ne zna moderno dete putovati preko granice autobusom. Dete zna kaj je avion, koji mrtvi autobus!

U međuvremenu ja velim šoferu, ali točno ovak:
Slušaj feršo, nemoj se bre zajebaješ, lepo da voziš i fino da mi dovezeš dete do Beograd, da mi paziš na dete ako joj bude muka, razumeš?

Feršo gleda, ništa.

Dođe ćerce i ja velim:
Vidite, to je moja curica, čujte kaj bute mi pazili na dete, joj kaj sam žifčana, znate ide si sestričnu upoznati prvi put, u Beograd, kaj to ni žalosno, tek sad.

Tek brate feršo otvorio usta al ni glasa pustil.

Vidim nekaj tu ne štima! E, reko nebuš ti meni šutil, crkla ja tu na mjestu, pa mu velim drito:
Mladi gospon, recite mi - kaj sam ja prva živčana mama kaj dete šalje na put, a glečte zbiljam si ide sestričnu upoznat??!!!!

A feršo veli:
Aaaaaaa nii-niiiiste.
I pak začkomi.

Vidim ja niš od toga, sad baš navalim:
Čujte, a v kolko ćuki bute u Beogradu?

A on meni, paz' sad:
Ako će bidne sve u redu, lepo čista cesta i tako, put traje oko 5 i po časova.

Uuuu, jeeeeeeboteeeeeeee, reko - usrala sam motku! Ja misla to neki naš zagorec, a ono njihov šofer daj gas ubi sve nas. A kaj sad, ni mi prvi put, kaj sad da radim.
Posle se maknem i vidim niška registracija, a na busu piše e k c u p e c (u sa crtom, ko 505 s crtom) mamu ti božju, aha, ekcupec, ko eci-peci-pec, no dobro, joj, ak neko može zlaprdati onda to mogu samo ja. Odma sam zvala Sanju da ona zove mene da joj se požalim, reko Sanja gle kaj mi se događa, pa kaj je to baš moral biti srpski auto crvene boje a sivi, pa ja sam se htela šaliti a feršo fakat njihov, mislil je valjda da provociram, pa nisam ni mislila – Ajdeeee, veli ona, Seka ! - dobro koje je to boje autobus bil, boktenemarad.

Reko Sančo, ja ne znam al meni je to sve bućkuriš ja više nemam za to žifce. Sančo, već je puno sati ja još nisam jela. Ni pila. Celi dan sam na jednoj pljugi, kaj je to ljucki? Živim ko svinja.

I tak.
Još sam prije puta rekla kćeri: Selma, nicht naginjati se durch dem Fenster, jebote, kad uđeš tamo u voz u Beogradu, aufpasen na bagažu i ne šljokati brlju, ne pušiti travu i ne pikati se u vlaku, si čula, a sendvič si kupi u nekoj Dioni tam, nemoj mi tam u vlaku kaj ja znam i to.

Ima dalje. Ćerce se oduševila sestričnom, veli konačno neko normalan u familiji, duhovita, zgodna, jednostavna. Reko od bivšeg oca vanilija ko i on, sve ludo, a moje poumiralo a ovo malo kaj imamo i tak ne poznaš. Normalno da je normalna kad je moja. Još i vujčeka si ne poznaš, buš, nije mu još ni 80. E i sad ona fino putuje i stiže sms, tj. dva, kolko li:

-E, stara, krenuli smo iz Beograda, tu sedi jedan Zemunac, odma je reko da nema da me neko tu nešto pita i gnjavi, čuj to je neki mafiozo, pazi na mene, nije normalan. Jedino: osim riječi kurac i pička tu i tam nekaj razmem, sličan jezik hrvackom, nemreš povezat kad stalno psuje. Onda došel Turčin i veli - gospodo, tu se ne puši, kazna je 50€. Zemunac ne zna turski pa sam morala prevesti, a on je ovak njemu rekel:
Idi bre srči pesak, 'ko će mi pišeš kaznu pičku ću ti razbit, majku li ti jebem!
Nisam prevela doslovce, ali Turčin više nije dolazil. Sad sam malo prihenkala (normalno da je sa sestričnom celu noć ružila po Beogradu, op. mame blogerice) došo neki stjuart Turčin, nudi mi turšiju, a ja bi spavala. Zemunac digo frku da kaj me budi, oće da ga bije! Mama, oš mi reći a zakaj sam ja opće do sad putovala avionom. Dolazimo u Stambol negdi noćas oko podne pa bum ti se javila. Pusa.-

Stiglo mi dete u 7 ujutro, valjda je to razlika u vremenu - u Stambol na Bosporu, ide s mafijašem na kahve, nisu se dugo vidli, red je.
Da jesam ja normalna kaj je morala zeti sa sobom najdeblju jaknu, da je tam 17 stupnjeva (sad bum ja to provjerila).
Otpišem: Valjda ja znam kad je tebi zima, a jaknu – na pazar pa prodaj!
Po broju moba vidim da se prebacila na Turkče mrežu, znači troši se manje. Ajd dobro, odo ja popit sama kavu u kuhinju, kad je njoj bolja kava u Istanbulu nego doma, a kaj moš.

E, da, usput preporučam mlađima od 60 godina da opće nemaju decu. Posle toga možeju, al pod uslovom da imaju kakvu baku za pripomoć oko istih.

Priča o kravici

21 prosinac 2011

Sve to je bilo prije par stoljeća, tak deca na to gledaju, jasno, i to je u redu. Alzo, zapamtila sam masu priča i bajki kaj nam je pričala moja mama, a nikad ih nigdje nisam pročitala kasnije kad sam opismenila. Ono kaj sam kasnije skužila je da je pričanje bajki zamorno, gadan trošak energije, koncentracije i tak, jer dok je nama pričala priču, mama je šivala “na ruke” – nije bilo današnjih modernih mašina, “heftala je z heftvolom”, te neke materijale, na krilu, na nekoj podlozi, novinama, čemu li. Kasnije kad sam bila u gimni, heftala je na mojoj ploči za tehničko crtanje.
A ja nikad nisam skužila kak je to stara uspijevala, šivati i pričati priču. A ispravljala sam ju ak je pobrkala redosljed riječi (ne u gimnaziji, prije škole, u gimnaziji sam čitala mjesec dana (isuse dosadnog li štiva) Mrtve duše i pokušala pročitati Anu Karenjinu!!!!!!!!!)
A dok sam bila mala, mama je sa smijehom ispravljala tekst jelte, i rekla povremeno – ne znam zakaj ti pričam kad ti znaš sve napamet.

Onda su međutim djeca bila glupa i to se pod tim nazivnikom vodilo. Bilo je bitno i famozno kaj znamo napamet. Razmel – ne razmel, znaš ak znaš napamet. Otuda dolazi izraz štreberaj.

Jedno vrlo kratko vrijeme sam svom prvom detetu pjevala pred spavanje. I žalim kaj nije to potrajalo, to je bilo čist efektno, tak je brzo zaspala nakon Ere s onoga svijeta, Zeke i potočića, nekad i one imbecilne Laku noć, deco, opisane već u nekom postu.

Uvijek je htjela drugu pjesmicu, na kraju sam joj pjevala himnu, boktenemarad, kak je još bila Juga, malo jugovnu, malo rwacku, pa i marseljezu, internacionalu. Sad se sećam, kad je razmišljala o izboru faksa, bila u kombinaciji i Politologija. Pa da to nije ostalo iz djetinjstva...

Tak pamtim i pjesmicu stričeka Šandora. On je bil muž od mamine najdraže prijateljice, tete Danice. Alzo, Šandor je uz gitaru, na izletima “na kostanje” pjeval kak dole piše, kak je to bilo stvarno pradavno, ne sjećam se točno od zadnje kitice prva dva reda, pa sam modificirala, al nije to problem: Melodija je, nemrem se setiti od koje pjesme, a note ne znam, da ih napišem. Šteta.

Jedan bik po paši mirno šeće
Levo-desno glavu on okreće,
Hofirati se boji on na paši
Jer svaka krava bikova se plaši.

Prava ljubav uvijek je fatalna
Kravica je bila sentimentalna
Vidjela je da joj bik hofira,
digla rep pa s njime koketira.

Bik je imal ljubavničke muke
Zato kravi veli – Ljubim ruke!
Onda sve u ljubavnome duhu
Gladi kravu z rogom po trbuhu.

Prava ljubav uvek je fatalna,
kravica je postala sentimentalna,
od sad krava živet će od rente,
Bik bu bogec plaćal alimente.

Pretpostaviti je da je kravica rodila zdravo tele, dva, a bik je plaćal alimentaciju, za razliku od većine rastavljenih roditelja rwata. Baš lepo od bika, ke ne?

Mirzeta s klamericom

19 prosinac 2011

Mirzeta se vratila onomad (once upon the time) sa sjednice Radničkog savjeta OOUR-a Zagreb i imala sve to nešto sa zapisnika u petsto primjeraka, za sve koji su to čitali ludo zainteresirani, ono, beletristika. Dapače na matricu je sve napisala je to Miško zvrtel na šapirografu i tak, a jer onda još nije bilo fotokopirki i bla bla. Miško se inače fakat zval Miško, a radil je poslove koje je siromak mogel, jer mu je u jednoj veselici petarda odmaknula tri prsta z desne ruke. Počem je Đurokojisenigdarnitreznil rekel: Miško, boktejebo, kaj ne objaviš u Večernjaku: tražiju se tri prsta z desne ruke!

Molim fino, ni bilo ni telefona u to vreme po svud, a o ostaloj finoj tehnici, ma sajmeni fikšn.

I Mirzeta - slaže, klama, slaže stranice, klama, slaže i dalje jebene stranice i klama i klama (pretpostavljam da ni kuhala kavu s klamericom) ne čujem, al znam da klama jer sam ja bila zapisničarka na Poslovnom odboru (a jebote, a, koja funkcija, svaki put sam skor zaspala, živnula sam samo kad su si direktori međusobno počeli jebat mater, ono inžinjeri i tako to, e, mila majka!) i najedamput alzo Mirzeta zvana Mirza, uletava u moju sobu i urla: Seeeekaaaaa, spasi me, izvadi mi ovo!!!!!!! Reko kaj Mirzeta, koji ti je??? Aaaaajmeee, vidiii, gle, klameeeerii..... i zruši se. Ne na pod. Bosanka je to, našla rit fotelju. Diša izlazi iz svoje sobe da vidi ko urla, prijekorno me pogleda (nisam ja urlala!!!) zavrti glavom i vrati se u svoju sobu.

Reko Mirzeti: kaj je micek, da vidim? Zaštemala si prst s klamericom ono s municijom, niš naročito, komada jedan, ni krv joj nede, al obadva ona vrhića kaj moraju probit papir i okrenut se jedan drugom, stoje u njenom palcu. Svaki po milimetar, mislim stvarno opaka rana, reko a zakaj si to ne spukaš sama? Ah, nemoguba, nemogu, Seka, vode i šećera mi daj, ja sam gotova. Ma koja voda, reko daj bum te spasila, bi ja njoj dala viski, al ko zna kad bu pak diša izašel da vidi kaj je: Oću joj to zvadit, ona urla nisam još ni pipnula. Reko stara daj se saberi (onda nije bilo - skuliraj se!) jebote ćuk bosanski, dvoje dece si rodila sad tu urličeš zbog jedne municije u palcu.

Zovi šofera (dostavljača se nemoj ni trudit naći), nema ga, negdje ljubi. Ili čuva stražu nekom direkotru. Koji ljubi neku drugu.

Zovem doktora (takvog doktora se rijetko nađe), dobim sestru Mariju koja je veća i od samog boga, po vlastitom uvjerenju, jasno. Ne da doktora. Ona ista Marija koja - kad ti zabija injekciju, u spremištu s tekućinom ima zraka, pa kaj se ja bunim, da bu zrak ostal gore, a ona bu pikala u moju venu okomito, gadura. Još ju ne volim. A šljakeri ju volili jako, valjda su imali svoje razloge, uzroke, uroke, ko zna. Alzo: Ne da doktora, nema šanse. Onda ja velim da ga treba generalni direktor, hop, odma doktor na liniji. Velim kaj je, veli pa dajte ju dovlecite do ambulante. Stari purger, još ga obožavam... Pero Tocilj, bokmudajzdravlja....

Ova se ruši u nesvest od ove sobe do ambulante, pa tak jedno 10.000 puta, a imaš nekih 50 metara preći. Uspjela sam dozvat za pripomoć neku fufu koja mi je više odmagala nek pomagala. Okreće moja Mirzeta z očima, bleda ko zid, vidim žena fakat gubi prisebnost. Još mi nije jasno da se zbog takve situacije gubi svijest, al pazi nema krvi, baš da tak boli, a ne znam (i ne želim znati! Jebote Radnički savjet OOUR-a Zagreb!) Poseli smo ju nekak da se ne zruši, ajde. A moj doktor Tocilj, mrtav-hladan, stiže, pogleda ko je provalil u ordinaciju, dobar dan, dobar dan, aha, pacijentica malo blijeda, dakle, stanje blagog šoka, da vidim, dakle: Aha, dijagnoza: Strano tijelo u organizumu.

Ja se lupim od očaja - smijati. Reko je jako tijelo a još jači organizam, poglečte ju, dvoje dece je rodila, krevelji se za jednu klamericu. Pokazuje mi doktor da šutim i pristupa problemu profesionalno ozbiljno. Vjerojatno takav kretenski slučaj još nije imal. Počne Mirzeti pričati o lepom sunčanom danu, pohvali njene trepavice, živne moja Remiza sve je zaboravila i da joj je deda bil ratni invalid na Krfu, i da se dvaput rastala, i pokaj je došla, ščupa on njoj to (obukel je rukavice, dezinficiral njene prekrasne ruke (imala je divne ruke, e, čovječe, a nokte, e, ruke da se smrzneš, ljepota!), sestri naredil antitetanus) a moja Mirza sedi i – gleeedi. Ko pura u smrznuti drek. Mrda palcem, ono nešto malo krvi, veli vite vite pa niš nije slomljeno.

Bem ti mater bosansku, da si glavu zaklamala ne bi ni osjetila. Jako sam volila moju Mirzetu, ne znam di je sad, tražila sam ju nakon rata i prek MUP-a i to s vezom ili - prek veze, nema, ošlo to u Švecku il kam već. Napišem li u Zenicu prezime Hadžić crknut će u pošti od smijeha.

E di smo stali, alzo, seti se ona ipak da mora i dalje urlati. Dobi sve injekcije: antitetanus, antivirusni program za kompove koji još nisu postojali, vitaminsku /kaj mrzim kad mi zvoni mob a ja pišem o Mirzeti Hadžić, baš se neću javit!/, di smo stali, alzo dobi ona 7 dana bolovanja, prst zamotali ko bebu, reko oš da ti mašlek zvežem, čujte doktor Tocilj, kaj nebu žena gips dobila, ja bi se potpisala na palac.

Ote zbogom Seka, pa glečte ženi je zbiljam zlo. Reko': Je, je, al njoj treba psihijatar a ne klamerica u palcu, to si je mogla sama ščupati.

Ajde draga, veli doktor Tocilj, ajde, nađite joj šofera da ju otfura doma. Našla ja Stevicu šofera, našla ko će mi potpisat izlaznicu, javila na portu, javila šefici u Kadrovsku. I malo se Stevica malo duže nije vraćal od Mirzete, bilo tamo baklave i tako....

Nikad tak dobrih tračeva ko u Jadranu. I zato mi je žal kaj nam je industrija propala. A ni zbog klamerice, sigurno!

komunikacije na europskom nivou

17 prosinac 2011

Ah, da, Sanja dobila internet. Nakon dvije godine. Dolazili dečki iz T-coma i tak i nemate ovo nemate ono, pa ne pokrivamo Dubravu (halooooo?????) pa simtetamte. Onda je Sanja ispalila onak slatka i energična: Dobro, jel tu nekome treba popušiti da mi konačno dobimo internet!!!!! Di je taj šef!??? Dobila internet u roku od dva dana. Šef očito nije vidio Sanju jer bi internet došel davnih dana.

Ode Sanjuška u Šeferovu u poštu kupiti telefon. Aparat telefon. I da koji hoće, kak koji veli ona, najjeftiniji. Nešto manje od 8 banki. Fino krasno i to, dođe doma, ne delaju tipke 3, 4 i 5. Vrati se ona u poštu i veli fino krasno, al ne delaju tipke 3, 4 i 5. Ajde pa mi fino krasno to sad zamenite.
- Nemamo više takvog modela, to je bil zadnji.
- Pa dajte mi onda prvi po cijeni iza njega, veli Sanja, bum doplatila.
- Ne smijemo.
- Kak nesmete, pa bum nadoplatila.
- Nesmem vam dati.
- Dobro, onda mi vratite moje nofce. Evo računa i garancije i sve.
- Nesmemo ni to. Ja moram napisati zapisnik. /ono, tri primjerka, štambilje sve koji u pošti postoje, otisak prsta, DNK sa štapića iz usta, OIB, JMBG, horoskopski podznak, popis bliže rodbine, datum začeća....)
- Znate, onda taj zapisnik ide na komisiju i kad to riješe, za jedno dva tjedna bute dobili kak je to riješeno.
- Čekajte, kaj vi pričate, bila sam tu prije 10 minuta, uvalite mi pokvareni telefon (ah, toga smo se nekad igrali.....), nećete da doplatim za skuplji, nevraćatemi moje nofce, pa ne radi se o Sanaderovom otpuštanju iz Remetinca pizda mu materina, radi se o 80 kn, kaj ste vi ponoreli?
- Gospođo, kaj se uzrujavate?
- Ko se uzrujava? Kaj tu treba svima popušiti da dobim svojih 8 banki natrag!? Znate kaj. Evo vam vaš telefon i ote fino svi u tristohiljadapizdimaterinihlijepejanje.
I ode bijesna ko pes i kupi si telefon (naravno skuplji) u nekoj idućoj bližoj pošti. Reko daj mi broj. Veli kaj si ti normalna, ne želim ga ni znati! Kupila sam ga zato da kćer ne laprda na mobitel jer te troškove ja više nemrem podnesti. A ti si fino zovi informacije, i tak nebuš dobila broj jer dok oni to uvedu prošle buju još dve godine.

Dan iza nemilog događaja sretne tu poštaricu na cesti, nije ju prepoznala ali je poštarica prepoznala nju, veli gospođo ajde dođite danas posle posla, bumo se nekak dogovorili. Veli Sanja - ja sam još preveč uzrujana da bi bila fina a vaše uvjete mogu zamisliti. Ne želim nikome pušiti pogotovo za 8 banki, kad se ohladim došla bum s ekipom kojoj nijedan zahtjev nebute mogli odbiti.
Pita - čuj, Seka, kaj ti je kćer slobodna krajem tjedna, ima još onaj kimono od karatea da si obleče, a? Idem ja, ona, ti ovak ogromna, a od muških, ma ti imaš sve neke finjake, bum ja zvala dečke iz ulice, kaj veliš?

Reko može.
Jeeel, a kak si se ti odma tak složila?
Kaj kak: Ovak:

Odemo kćer i ja danas na Autobusni kolodvor po autobusnu kartu, po kaj bi išle, jelte, i ja na kat na poštu,a kćer ostavim u mjenjačnici na tom istom Autobusnom kolodvoru - da promeni medeke u eure (po 5 kn u 100 €). Ona se vrati sa 750 kn, u nekim papirnatim oblicima i zuji u mene, veli – nije mi htela promeniti u eure. Reko – Kaaaaaaaaaaaj!!!!??? Sad ja idem dole. Mama, molim te, molim te, nemoj ići, pusti baba je nabrijana, reko sad sam i ja nabrijana, e jeboteled, kaj piše tam mjenjačnica ili mesnica!? Da nije Šusteraj!??? Boktejebo, prek puta te menjačnice - nasred Autobusnog su joj svi mogući kršćanski križevi majke božje 7 žalosti, sve molitve i anđeli, tu svi neki opaki vjernici, sigurno je imala zlatni križ oko vrata, jelda? Nemoj ti meni ne znaš, sigurno je! Pa smo jelte – pa daaaa, primljeni smo u EU, ali, na Autobusnom kolodvoru u Mjenjačnici - u europskoj metropoli nemreš promenit 100 eura, nisi tražila grčku dra(h)mu! E sad bum joj jedan križ naopački okrenula i zabila u čelo, kaj da ne zatvori butigu ak ne menja lovu! Ukurac!
Joj mama, molim te, nemoj, bumo negdi drugdi. Reko da, i onda bum opet na tom zgubila 6 kn!
I bi tako.

Kod kupovanja autobusne karte za inozemstvo - na vebstranici piše studenti imaju popust, dete uzelo iksicu i indeks, nema popusta. Dobro.

Posle je odnesla moje doznake za bolovanje, u računovodstvu raspašoj, jede se (u našem računovoctvu i još jednoj po stranke važnoj sobi se neprestano jede, to nije normalno, vjerujem da te žene doma opće ne jedu, pa muževi uživaju kak su šparne.) To je kao domjenak za Božić. Za čije babe zdravlje? Se tak špara! Ukinite to žderanje na račun države, ali SVIMA! i onda tražite božićnice. Nije da ja ne želim dobit božićnicu, ali ne da slavim Božić nego malo smanjim minus na tekućem, koje žderancije, koji bakrači!? Šta telefoni, šta mijenjanje kuna u eure, čija žena šoca!?

Jel ta EU opće zna kaj prima u svoje društvo? Ak ih mi svojim javašlukom ne uništimo, nebu niko!


Nebu pod oblake

10 prosinac 2011

Stiglo emajliranom poštom, gradnja puta ili koji je spretniji izraz - po stijenama Kine. Kak se užasavam visine (svako od nečeg pati, neko ne voli tratinčice, prosim lepo!) odma mi je mozak alarmiral pjesmicu koju sam naučila s tri godine, a za koju je moj tada Big Brother od 11 godina - mislil da ju nebum nikad naučila. Pa je tak dugo izazival dok nisam zapamtila.
Alzo, ovak je išla pjesmica, sasvim bezvezno s današnjeg stajališta. Kad bolje promislim - ko vježba za Akademiju dramskih umjetnosti: Alzo nisam sigurna da bi jedan pravi Kinez bio zadovoljan latiničnim pismom, al ja to čujem ovak:

Bila jednom tri Kitajca:
Jak Ci, Jak Ci Drak Ci, Jak Ci Drak Ci Jak Ci Droni.

Bile jednom tri Kitajke:
Cip Ka, Cip Ka Lip Ka, Cip Ka Lip Ka Lim Pom Poni.

I oni su se ženili:
Jak Ci - Cip Ku.
Jak Ci Drak Ci - Cip Ku Lip Ku.
Jak Ci Drak Ci Jak Ci Droni - Cip Ku Lip Ku Lim Pom Poni.

I imali su djecu:
Jak Ci i Cipka: Fu.
Jak Ci Drak Ci i Cip Ka Lip Ka: Fuči Fu.
Jak Ci Drakci Jak Ci Droni i Cip Ka Lip Ka Lim Pom Poni: Fu Či Fu Fu Či
Foni.

Viš, već onda se imalo samo po jedno dete.

A ovo su njihovi potomci u 15 prizora, iz te predivne mnogoljudne zemlje u koju nebum nikad otišla, vjerujem ja u te visine i odavde, gledano s Balkana:


Photobucket

(Visoko podignite krovnu gredu, tesari /Salinger/)


Photobucket


Photobucket


Photobucket

Nemrem verovat da neko može raditi na ovoj visini i pogledat nizbrdo (kak se to može zvati - kak to - nizbrdo!?!?!! - odispodsvemira, a da mu ne pozli).


Photobucket


Photobucket


Photobucket


Photobucket

Ko veli da nema posla, pogleč kaj ljudi delaju.


Photobucket

Ak ste primijetili, niko ne ljulja Žuju, valjda nema ko donesti.
Naši bi momci i zapjevali: Jezuš Kristuš kak smo žejni, žejni, Jezuš Kristuš kak smo žejni.... Jednu lojtru bum donesel (TO bi bila lojtra!)


Photobucket

Sve se nema, a kaciga se nosi. Pri padu bi ga sigurno spasila.
Sve se nema, a balansira se železnom šipkom, pa odma pet!
Šipke sigurno nisu Made in Croatia. Da ih furaju do tam (pet šipkih) četri bi putem netragom nestale.


Photobucket

Kak ovo ljudi doživljavaju ne znam, ali sigurno neću ispravljati blog posle objavljivanja, ja ovo nemrem gledati ni s daktilostolca od doma, iz prizemlja, bljuauguhšćuhm (ovo zadnje je jedna stara kineska poslovica u slengu).


Photobucket


Photobucket


Photobucket

Kaj se ja čudim baš bez veze. Ak su napravili ONOLIKI Kineski zid, od nekih 8.852 km, kaj im je dodati par greda i scementirati tih parsto kilometri za drage turiste, pokojeg domaćeg i možda kakvu zverčicu?


Photobucket


Kao, tamo u Kini svašta ljudi jedu, jakopunoljudna zemlja pa nema - neću žgance z mlekom, oću pohance i pomfrit. I pajceke jedu, lajt čvarke i špek valjda isto lajt, a sve suh i žilav narod. Potroše kalorije dok si vloviju hranu. Pajceke uzgajaju u crno-beloj tehnici, tak mi je neko pričal.
A Pekinška patka, to je valjda patka kineska, jel tak, e, to je bilo ovak, al ne u Kini.

U Brming'mu. Furaju me na egzotičnu večeru: Prvo su mi uvalili puževe. Polumrak u restoranu, valjda da ne vidiš kaj jedeš.
Misla sam da najbolje da pitam kak se ti puževi jedu - na engleskom. Dobiš klješta kužiš (da kliješta?????) čudna neka, nisu cvikcange ni kombinirke, .. i izvadiš puža iz kućice i s nekom napravom ko iglom za kačkanje (hrvacki: heklanje) metneš u usta i žvačeš, sve isto ko ostalu hranu, pa progutaš, pa provariš....

Doduše bila sam pijana ko majka a gladna ko dve majke pa sam pojela skoro i kućicu od puža. Celi dan mi nisu dali niš jesti, onda su u mene nalijali dva viskija (moj želudac ne podnosi viski i bademe. Ni odvojeno nit skup. Ma ni pogledat!)

E i tak oni mene poseli za stol: Jedi! A konobar stoji iza mene i čeka da mi zatreba. Da mi nekaj opadne, da prolijem vino. WTE. Došlo mi je da mu velim - stari daj dofuraj krpice sa zeljem i daj mi šeflju da se najedem ko čovek, ubiše me finoćom danas. Ali, kaj seljačina engleska zna kaj su krpice sa zeljem. Dok bi mu rastumačila...
Posle nekih 6 puževa iz rostfrajer /ne želim reći ko to tak naziva - rostfrajer!/ zdelice, puževa čijeg se okusa ni ne sjećam, samo znam da je bilo fino, kao evo, pekinška patkaaaaa.

E tu je nastala drama: Prvo velim Peteru: Peter, I can not eat, no more. Mislim bu me uzel u zaštitu od svoje žene. Je, kak ne. Seka, veli on, dec so najs, trajit!
Alzo ta patka: Gledam jel ima kose oči, al patka obezglavljena. Reko, Peter, how can I distingiš that this is really Pekinška duck? Peter je nekaj kužil hrvacki jer mu je žena Zagrepčanka. Alzo onda je Ljerka rekla da je to jako skupo i nek jedem.
- Reko kak da jedem, puna sam kaj bubanj.
- Jesi normalna, jedi, znaš kak je ovo fensi restoran, skupi ko vrag!
- Reko može biti fensiji od fensijeg kad ja nemrem, celi dan si me držala na pol čaše jogurta i dva krekera (doslovce, e možda bi bilo bolje da mi ni to nije dala) ja sam Balkanka, stisnul mi se želudac, ovo si furaj mački doma.
- Kaaaaj, are you crazy!? Micukan (njen mačak, tak glupog mačka još svet ni videl! Angorski, ne kineski) will not eat that bloody expesive dish.
- Reko kak - diš, kaj to nije meal? (I was 23 at the time)
- Seka, take it easy, and please speak English for Peter doesn't understand.
Peter si je već nalijal drugu butelju vina i jako ga je brinulo na kom jeziku se mi svadimo.
- Gle Ljerka, velim, jako ti je fensi this duck, would you translate mi on the second page of the street (Peter zuji i blagonaklono se smješka, koji je to engleski misli si), jebote kaj me terate viski pit, mogla sam popiti Badelovu šljivu, za njom se bar znam ponašati, od ovog viskija me žgara jede. Pa puževi pa patka, pa pekinška, a od kud su puževi? Iz Pnomepena? Portugala? Paragvaja?.... Peter, please, pall...?
- Seka, in fact, would you mind to speak English, veli Peter.
- Oh, sorry darling, ofcourse, čuj Ljerka pa šteta, aj min – what a pitty to leave this bloody Pekinška patka, and još k tomu there is no pruf da je pekinška! Ma if it were twice pekinška - I can not eat, mora da su i puževi bili iz Kine, ha? Ljerka 4 godseik! And why do you – yourself! do not eat?
- Because I keep the diet houl d life, and only dve porcije I ordered, a Peter ga već ima and drive home, zakaj da se troši prek mere razmeš i još se bu taksi plaćal.
- E jebote! Pa smo mogli tih 6 pužih podelit svakom dva....
Ništa, nula bodova.
Nek me niko ne uvjerava da te djetinjstvo ne obilježi. Ljerka je sad, bogato udana, mogla pitati pošto je Brming'm, al je rasla u Selskoj, ne tak skromno ko mi, ali u Selskoj, i to u vreme kad se nije razbacivalo baš ni sa čime. I to ti ostane. Dakle tak, fino, ti si ručala, a ja sad nemrem ni večerat jer sam pregladnila! Šit!

- Ljerka, sori, oš da ti vratim puževe na stol, podgrijane!
- Đizis Krajst, Seka, ju bihejv ko pravi Jugović (1978.!) thanks god I married the Englishman!

Vejtr je vrlo diskretli pital nešto Ljerku, but very very tiho i patka je s nama otišla doma zamotana u staniol.

Aj dont give a šit jel patka from Peking or Malinska on Krk pa s rive; još me terate da spik ingliš, it zahtjeva some concentration, are you svoja?! Ljerka told me I spoiled everything. I'm sorry love, but I prefere normal behaviour before getting out to dinner. Ideš me hranit u 10 navečer, are you pri sebi? Whole the bloody day I had only a half of glass of jogurt i 2 krekera. Engleski? Ok: yoghurt and 2 crackers.

I sad iz cele te zezancije gledam ove Kineze i mislim bože moj, oni ko da su doma. Tko će hodat po tim visinama i uživat, jel bu se ko setil sam sebe pitati - kak su to i tko - gradili.
Život je baš - svakakav. Kinezi, svaka vam čast!

Buduća vladajuća generacija

01 prosinac 2011

Drago čitateljstvo, šta ima?
Kod nas je sve super.
A tek jučer!? Točnije - sinoć!!??
Jučer je susjeda započela fizički obračun s mojom kćeri koja je bila dovoljno luda da na treskanje šakom po našim vratima - ista otvori.
Počelo je time što su njihova dečica vlekla mebl naokolo, fućkala i lupala o zajednički zid nečim kaj je zvučalo ko pneumacki čekić. Pa se moj sin malo igral odbojkaškom loptom te je ko rezultat nastal kontakt in vivo:
Suseda opalila moju kćer, ova ju hoće natrag zviznuti, al ova seljačko dete, brzo, zmakla se. Moja kćer danas pati, veli tak sam lepo zamahnula a ona se gadura zmaknula, samo sam ju malo po uhu pljesnula.
Tu se umešal pater familias. Njihov. Da je moj bivši bil doma (nedajbog) bilo bi posla i za hitnu.
Alzo, kad sam čula da joj sused veli (mojoj kćeri) da joj zapravo fali kurac, reko bu se umešal, a ko zna na koji način, pa sam ja utrčala u fajt, tj. istrčala u gaćama na hodnik i užasan prizor moje gole tjelesne mase ih je malo smiril. Čudno. Njegova izjava se kosi s izjavom njegove žene da je k mojoj kćeri jednom došo neki jebač u noći u 2 sata. Ne znam kaj suseda radi u 2 sata u noći na luknjici na vratima, a kak sam ja fort doma, takav izvanredni seks bi bio izvanredni događaj, Očito se radi o pogrešnoj primjeni materijalnog prava i pogrešno postavljenom činjeničnom stanju. Neko je tu dužan ispraviti krivi navod, kaj ne?

Dakle tu su malo zastali kad sam izjurila i vikala da kaj im je, jesu ponoreli, jadni su ostali malo u šoku, jer valjda tak nekaj polugolog (posle mi je bilo žal kaj nisam istrčala u toplesu) nisu još nikad vidli. Kaj se tu može, zdravi apetit, pa malo pojačan, s godinama u kombinaciji, čini svoje.

Susjeda je i mene htela tući, al ja se od djetinjstva nisam tukla pa sam joj zatvorila vrata a osim toga je jako hračkala dok je vikala da lažem, lažem i lažem, a ne volim kad se hračka ni po cesti, kamoli po meni, fuj. I onda sam vidla da se nemrem ni svađati pa sam obukla hlače. I čarape, fajn zima bilo sinoć.

Onda je došla policija, na poziv mog sina, samostalno dete, nema šta. Onda su razgovarali s nama pa je moja kćer informirana da su zidovi tanki, to svakak nije znala do sad, ke ne? - a dete od suseda, jadno, malo i vjerojatno hiperaktivno. Kud meni pošalju murjaka koji ima dva sina (sam je reko)!? Nisam mogla razvezati sad o tome da sam i ja imala hiperaktivca, i to živčanog, s poremećenim CNS-om, nisam imala više energije. Tog istog kaj sad zove muriju, jelte.

Kćer daklem ispala luda. U celoj prvotnoj priči s policjotima veli ona nazočnima: Onda je ovaj majmun od suseda još nekidan rekel mojoj mami da bu zval jebenu muriju.
Policajci zuje, reko kćeri, pa kad su već tu - moš reći bar - Zagrebački plavci. Stariji murjak se smije. Mlađi piše ko lud, nestalo mu papira u bloku, ja nudim još papira, onog je u roli, al reko još nije korišten... Stariji mu veli daj kaj si navalil, polako, uzmi samo gospođine podatke. Aha, reko fino, moje podatke, e, sad bum ja kriva kaj tu svi noriju, sad bu mi sin za tjedan dana punoljetan, pa bute uzimali njegove podatke.
Jedino kaj ih se dojmilo je to kad je kćer rekla da je trenirala 6 godina karate i da je naučena ne napadati prva.

Onda su otišli susedima.

Onda su opet policajci došli k nama, o reko pa mi se poznamo, veli stariji, kak ne, pa mi smo već domaći. Da nek se moja kćer malo skulira, al da ipak napravimo zvučnu izolaciju na zidu. Reko' je kak ne, baš o tom razmišljam, s 3.500 kn mjesečno za nas troje, taman mi svaki mjesec ostane za jedan veliki popravak u kući. Malo bi i pogurnula zidove da dobimo veći lebensraum.

Uglavnom ispala su jadna mala djeca od suseda.

Kolko smijem maštati, vjerojatno su i ti - za tak malu decu - stari roditelji (oko 45 svaki) upozoreni da malo pripaze na dijete, bar ovo manje, od sadćetrigodine. Taj okrene kuću naopački, čak je i pred murjacima hital stvari u zid, zajebo se. Ono što ta djeca rade, to čak ni ja nemrem ispričati, al mi se - prije sveg ovog, tatek njihov požalil da su dvaput prijavljeni na socijalnu skrb, znači nismo samo mi histerični, ako smo.

Onda smo se lepo rastali s murjacima, zaželivši si međusobno laku i mirnu noć.

Da, bilo je zgodno: kad su ušli, na vratima sobe - veeeelika Titova slika s tekstom - drugovi da ste me slušali, imali bi fraj 29. i 30. 11. Na stolu u kuhinji CD - Majka Božja 7 žalosti, sa crkvenim pjesmama! (Gruntamo kog da zajebemo za Božić, oko nas sve heretici i neznabošci, Božem'prosti!) Sve to stariji murjak snimil; kaj je najgore, taj se zbiljam ne da zbuniti.

A danas je tišina, nemreš verovat. Drugi susedi koje smo danas sreli, ono, malo nas zaobilaze ili su pak pretjerano ljubazni, valjda su i oni zbunjeni.

Ak sve navedno zanemarim, dan je bil lepi. Imamo vodu i struju (nemamo grijanje, krepala peć), imamo kaj za jesti, a to kaj niko nema čizme, a nema veze, nismo imali ni prošle godine.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.