Mirzeta se vratila onomad (once upon the time) sa sjednice Radničkog savjeta OOUR-a Zagreb i imala sve to nešto sa zapisnika u petsto primjeraka, za sve koji su to čitali ludo zainteresirani, ono, beletristika. Dapače na matricu je sve napisala je to Miško zvrtel na šapirografu i tak, a jer onda još nije bilo fotokopirki i bla bla. Miško se inače fakat zval Miško, a radil je poslove koje je siromak mogel, jer mu je u jednoj veselici petarda odmaknula tri prsta z desne ruke. Počem je Đurokojisenigdarnitreznil rekel: Miško, boktejebo, kaj ne objaviš u Večernjaku: tražiju se tri prsta z desne ruke!
Molim fino, ni bilo ni telefona u to vreme po svud, a o ostaloj finoj tehnici, ma sajmeni fikšn.
I Mirzeta - slaže, klama, slaže stranice, klama, slaže i dalje jebene stranice i klama i klama (pretpostavljam da ni kuhala kavu s klamericom) ne čujem, al znam da klama jer sam ja bila zapisničarka na Poslovnom odboru (a jebote, a, koja funkcija, svaki put sam skor zaspala, živnula sam samo kad su si direktori međusobno počeli jebat mater, ono inžinjeri i tako to, e, mila majka!) i najedamput alzo Mirzeta zvana Mirza, uletava u moju sobu i urla: Seeeekaaaaa, spasi me, izvadi mi ovo!!!!!!! Reko kaj Mirzeta, koji ti je??? Aaaaajmeee, vidiii, gle, klameeeerii..... i zruši se. Ne na pod. Bosanka je to, našla rit fotelju. Diša izlazi iz svoje sobe da vidi ko urla, prijekorno me pogleda (nisam ja urlala!!!) zavrti glavom i vrati se u svoju sobu.
Reko Mirzeti: kaj je micek, da vidim? Zaštemala si prst s klamericom ono s municijom, niš naročito, komada jedan, ni krv joj nede, al obadva ona vrhića kaj moraju probit papir i okrenut se jedan drugom, stoje u njenom palcu. Svaki po milimetar, mislim stvarno opaka rana, reko a zakaj si to ne spukaš sama? Ah, nemoguba, nemogu, Seka, vode i šećera mi daj, ja sam gotova. Ma koja voda, reko daj bum te spasila, bi ja njoj dala viski, al ko zna kad bu pak diša izašel da vidi kaj je: Oću joj to zvadit, ona urla nisam još ni pipnula. Reko stara daj se saberi (onda nije bilo - skuliraj se!) jebote ćuk bosanski, dvoje dece si rodila sad tu urličeš zbog jedne municije u palcu.
Zovi šofera (dostavljača se nemoj ni trudit naći), nema ga, negdje ljubi. Ili čuva stražu nekom direkotru. Koji ljubi neku drugu.
Zovem doktora (takvog doktora se rijetko nađe), dobim sestru Mariju koja je veća i od samog boga, po vlastitom uvjerenju, jasno. Ne da doktora. Ona ista Marija koja - kad ti zabija injekciju, u spremištu s tekućinom ima zraka, pa kaj se ja bunim, da bu zrak ostal gore, a ona bu pikala u moju venu okomito, gadura. Još ju ne volim. A šljakeri ju volili jako, valjda su imali svoje razloge, uzroke, uroke, ko zna. Alzo: Ne da doktora, nema šanse. Onda ja velim da ga treba generalni direktor, hop, odma doktor na liniji. Velim kaj je, veli pa dajte ju dovlecite do ambulante. Stari purger, još ga obožavam... Pero Tocilj, bokmudajzdravlja....
Ova se ruši u nesvest od ove sobe do ambulante, pa tak jedno 10.000 puta, a imaš nekih 50 metara preći. Uspjela sam dozvat za pripomoć neku fufu koja mi je više odmagala nek pomagala. Okreće moja Mirzeta z očima, bleda ko zid, vidim žena fakat gubi prisebnost. Još mi nije jasno da se zbog takve situacije gubi svijest, al pazi nema krvi, baš da tak boli, a ne znam (i ne želim znati! Jebote Radnički savjet OOUR-a Zagreb!) Poseli smo ju nekak da se ne zruši, ajde. A moj doktor Tocilj, mrtav-hladan, stiže, pogleda ko je provalil u ordinaciju, dobar dan, dobar dan, aha, pacijentica malo blijeda, dakle, stanje blagog šoka, da vidim, dakle: Aha, dijagnoza: Strano tijelo u organizumu.
Ja se lupim od očaja - smijati. Reko je jako tijelo a još jači organizam, poglečte ju, dvoje dece je rodila, krevelji se za jednu klamericu. Pokazuje mi doktor da šutim i pristupa problemu profesionalno ozbiljno. Vjerojatno takav kretenski slučaj još nije imal. Počne Mirzeti pričati o lepom sunčanom danu, pohvali njene trepavice, živne moja Remiza sve je zaboravila i da joj je deda bil ratni invalid na Krfu, i da se dvaput rastala, i pokaj je došla, ščupa on njoj to (obukel je rukavice, dezinficiral njene prekrasne ruke (imala je divne ruke, e, čovječe, a nokte, e, ruke da se smrzneš, ljepota!), sestri naredil antitetanus) a moja Mirza sedi i – gleeedi. Ko pura u smrznuti drek. Mrda palcem, ono nešto malo krvi, veli vite vite pa niš nije slomljeno.
Bem ti mater bosansku, da si glavu zaklamala ne bi ni osjetila. Jako sam volila moju Mirzetu, ne znam di je sad, tražila sam ju nakon rata i prek MUP-a i to s vezom ili - prek veze, nema, ošlo to u Švecku il kam već. Napišem li u Zenicu prezime Hadžić crknut će u pošti od smijeha.
E di smo stali, alzo, seti se ona ipak da mora i dalje urlati. Dobi sve injekcije: antitetanus, antivirusni program za kompove koji još nisu postojali, vitaminsku /kaj mrzim kad mi zvoni mob a ja pišem o Mirzeti Hadžić, baš se neću javit!/, di smo stali, alzo dobi ona 7 dana bolovanja, prst zamotali ko bebu, reko oš da ti mašlek zvežem, čujte doktor Tocilj, kaj nebu žena gips dobila, ja bi se potpisala na palac.
Ote zbogom Seka, pa glečte ženi je zbiljam zlo. Reko': Je, je, al njoj treba psihijatar a ne klamerica u palcu, to si je mogla sama ščupati.
Ajde draga, veli doktor Tocilj, ajde, nađite joj šofera da ju otfura doma. Našla ja Stevicu šofera, našla ko će mi potpisat izlaznicu, javila na portu, javila šefici u Kadrovsku. I malo se Stevica malo duže nije vraćal od Mirzete, bilo tamo baklave i tako....
Nikad tak dobrih tračeva ko u Jadranu. I zato mi je žal kaj nam je industrija propala. A ni zbog klamerice, sigurno!
Post je objavljen 19.12.2011. u 15:58 sati.