AnaM

četvrtak, 25.09.2014.

Kako voziti kola kroz gužve i uparkirati ih…

Kako voziti kola kroz gužvei uparkirati ih…

1.Najvažnije je biti mrtav `ladan, spreman na sve.

2.Kola moraju biti čvrknuta sa svih strana (može i vozač), izgrebana, pohabana, ulivaju više strahopoštovanja.

3.Prvo, desni žmigavac, da se zavara protivnik, a onda se sjuriti na levu stranu.

4.Voziti lagano sa što više kočenja da se čuje škripa, tako se svi drže na pristojnoj udaljenosti. Šta ima da se lepe i nerviraju te.

5.Pri ulazu na autoput, prvo naglo zakočiti sve protivnike, to jest učesnike u saobraćaju zbuniti, onda zatvoriti oči i dati gas. Provereno, uspeva. Dok se snadju, ti si već na autoputu.

6.Kad se već ubacite na autoput, kako ima više traka, da vam ne bi smetali ostali, dajte, a i ne mora, žmigavc i krenite svojom šklopocijom, na kojoj se vide tragovi svih mogućih i nemogućih okršaja sa ostalim učesnicima saobraćaja. Izaberite nekog sa zalizanom kosom koji se miluje po glavi, ima mobitel, a kola mu srebrnasta, metalik upravo izašla iz fabrike i zaletite se u njega. Kad on panično pobegne, komotno se raširite po autoputu, žensko mora da ima prednost, i točka.

7.Nije loše ni ono kad se upale četvorke u sred vožnje, dobije se dragoceno vrijeme dok ostali ukapiraju ti si odmakla…

8.Protivnici za volanom ne vole kad im pokažete prstom na čelo ili zavrtite rukom, onako u krug, to ih baš razbesni. Neki tada pokazuju i srednji prst. Ne znam šta time hoće pokazati? Da su manikirali nokte, vjerovatno... Šta to mene briga, i ja sam oprala zube, treba li svima se keziti???

9.Semafori imaju razne boje svjetla. Kapiram, kad je crveno, čekaš, kad je zeleno, kreneš, ali ono žuto mi ide na nerve. Potpuno je nepotrebna. Ja samo dam gaaaaas... ako ne čujem tras-bum, dobro je.

10.Policajce saobraćajce bih ukinula. Kao djeca, sakrivaju se po nekim tutumišama, a posle nešto zakeraju. Što lepo ne stanu da ih čovek vidi, nikad ne bih dala gas na ograničenju, a još manje prešla preko pune linije. Ne, kao neki baksuzi se sakriju i samo ponosno iskoče kao da su učinili neko veliko djelo. Što očekuju, medalju??

11.Kad se završi vožnja, što će reći kad dodješ na cilj, dolazi najgore, parkirati kola. Uf...uvek mi je premalo mjesta. Nadje se neka žrtva da mi pokazuje, maše nešto rukama, okreće ih po vazduhu, pokazuje mi dlanom gore-dole, pa nešto levo, desno. Ne trudim se da ga razumjem. Kad dotaknem druga kola branikom, znači ne može dalje, ako se čuje zvuk grebanja, znači da je doticanje bilo pravi klinč, treba dati pun gas, i otrgnuti se iz zagrljaja. Nije velika mudrost.
Muški drugačije parkiraju. Idu malo napred, pa onda u rikverc, tako da tog trenutka možeš ući komotno ukrivo na parking mesto. Primetila sam da im se to ne dopada i znaju biti vrlo neugodni.

12.Ima još, ali stavili kamere u garažu, sad svaki put kad parkiram moram se smeškati jer cijeli soliter bulji i strepi u čija ću se kola zabušiti. Perveznjaci.

Kao da je to nešto. Priznajem, za komotno parkiranje mi možda i treba malo više mjesta, onako, kao za kamion sa prikolicom, omanji kamion,da se razumjemo. I kola nisu baš onako u milimetar, pa šta neće tu vjekovati…

Toliko od mene, ako nekome treba još koji savjet, samo neka me pita. Nemoj posle, nije znao, uzeli mu dozvolu i nakarikali neke bodove. Nije to nogomet da se raduješ dobijenim bodovima, dapače…

- 17:16 - Komentari (57) - Isprintaj - #

srijeda, 24.09.2014.

Dogodilo se na današnji dan...


Ovaj naslov deluje pompezno, kao da sam osvojila ako ne Evropu, onda bar dva tri obožavaoca.

Počelo je prilično naivno. U apoteku udjoše dva…dva…dva dvonožca. Prvi je valjda bio čovečjeg porekla jer je hodao na dve noge, imao bradurinu neurednu, a na glavi ošišan na nularicu pa nešto onako u zrak. Mislim se ja, samo se ti šišaj, žalićeš kad ti ta kosica ode svojim putem, pa ćeš ostatke prebacivati tamo vamo i nadati se da ne puhne bura. Imao je jedno 2kg nekakog gvoždja, srebra, zlata sigurno nije, oko vrata…Sve zvecka kad hoda.Na nogama mamuze, samo mu je konj falio.
Onaj drugi majmun nije, ali nije ni čovjek. Onako sitan nema ga 40 kila, sve skakuće. Prevrnuće mi neku kutijicu koju sam dva sata slagala. Gledam ga ja ispod oka, ali on ne haje. Ono što mu gvirka od kože ispod polivinilske jakne sve napisano. Svašta i cvetići, i neki mačevi, i naka kineska slova, ruža kao plače… Ima ceo dan da se zabavljaš ako se skine, sa tim brljotinama i prepravkama u vidu tatu crteža. Sa njim onako nikakvim i ne bi bilo druge zabave previše.
Onaj veliki je pod patronatom onog majmunčeta i obraća mi se važno

- Aspirin.
Ja kao da sam na placu, hvalim robu:
-Hoćete li za cirkulaciju ili onaj posle operacije srca, ili za prehladu sa C vitamninom, ili običan?
On se predomišlja kao seoska mlada, kao, ne odgovara mu, nijedan.
Za to vreme, vidim ja svog Boška Boškovića, ono majmunče, zašlo mi za ledja i uzeo mobitel.
-Šta ćeš to?
-Mobitel!
-Kakav mobitel, vraćaj to. To je moje
-Sad je moj.
Gledam ja, da li je blesav, ili mu nešto drugo fali. Sva sreća ne uze onaj sa svim brojevima koje se spremam već 100godina prepisati, nego neki trć-prć. Prošlo bi mu da mi nije uzeo i tašnu. Kud je ostavih na recepturu. U tašni plata koja je zakasnila dva dana.Nije još ona od našeg dragog političara koji rešio da svoje brljotine i kredite na meni ispravi, ali, plata je plata. Uhvatim ja tašnu za ručku. Vuče on, vučem i ja
-Pusti to
-Neću
Bezobraština jedna, nijedna, i tako povuci potegni, iščupasmo repu, nije nego pokidasmo tašnu.
Mogla sam da ga zadavim.Tašna bledo zelena, mjesecima sam je obilazila i želila, i sad pocepana.
Kod mene osta kaijš, kod njega plata. Pomislih na ono jutarnje budjenje u ranu zoru, na sve ono što mi se podešavalo za petnest dana, i podigoh koleno. On vide moj pogled, moju rešenost i uhvati se tamo kao ono fudbaleri kad se puca slobodan udarac… pa pobeže, a ja ostah na bojnom polju ponosno, posle Pirove pobede, sa pocepanom tašnom…

Oznake: Apoteka, tašna, otimačina

- 13:24 - Komentari (41) - Isprintaj - #

utorak, 23.09.2014.

Albijeva tiha patnja...

Vidio sam je iznenada na plotu

Image and video hosting by TinyPic

Prava je lepotica. Skočila je pod stolicu

Image and video hosting by TinyPic

Pozvao sam je umiljavajući se, na kavu

Image and video hosting by TinyPic

Ponudio večernju vožnju kolima

Image and video hosting by TinyPic

Kad je videla moja kola, ostavila me je bez mijao

Image and video hosting by TinyPic

Šta gledaš, vidiš da patim

Image and video hosting by TinyPic

Neka , neka maco, voli mene ovaj dvonožac najviše na svijetu

Image and video hosting by TinyPic

- 19:29 - Komentari (21) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 22.09.2014.

Serenada...



Veliki sam maštar. Krenem lagano mislima i odem preko cijeloga svijeta…
Jedna od tih nedoživljenih maštarija je serenada koju mi pjeva neki obožavaoc. Naravno tu su palme, morence, lahor, zvjezde i mjesec, nisam se još opredelila koji tandrmoljak okačiti u snove. Ja stojim kao Julija na prozoru, uzdišem i mašem maramicom čipkanom, brišem suze i patim. Naravno, mora da se pati da bi bilo ono pravo. Ne može serenada, a ja viknem,

-Požuri, sad će serija.

Malo sam zbunjena sa tim električnim gitarama. Treba li da je utakne negde pre serenade u šteker u mojoj sobi, ili nosi sa sobom akumulator…To još moram razraditi.
Serenador (zove li se tako onaj koji pjeva serenade?) mora imati crne oči, ti su vatreniji, i kosu do ramena, koju će vjetar raščupavati, to pogadja u samo srce.
Kad otpjeva bacam mu maramicu ili cvijet,uzdahnem i zatvorim prozor. Nešto se mora baciti da zna gotovo je može sada ići.
Pričam ja o toj neispunjenoj maštariji Glavnokomandujućem i smijemo se jer pada kiša, a morence je cirka 700km udaljeno, skoro kao zvjezde.

Nedelja, jutro. Soliter spava. Ja se protežem kao mačka i razmišljam o kavici… Odjednom dreka, buka, vika.

-Mirjaaaaanaaaaaa Mirjanaaaaaa, srcu mom si najdraža…

Skačem ja na noge lagane, a pred prozorom muzika, trubači i još neki gudači, bubanj velik kao zemaljina kugla, a u njega lupa orijaš od 2.10m kose duge pola metra i urla, pardon pjeva. Na drugom prozoru Glavnokomandujući dirigira i raspaljuje muzičare.
Soliter kao soliter, otvaraju se prozori, neko viče, neko se pita kome ta muzika, neko grdi. Ja zaboravila čipkanu maramicu, ali kako oni dreknu moje ime ja se sva raznežim… ne smem proviriti da me neki susjed ne polije vodom. Zaboravili su reči pjesme, zaboravili i ariju, i nije baš kao na koncertu, nema ni onih romantičnih tandrmoljaka iz stihova.
Na kraju, papirnu maramicu im nisam mogla baciti, cvijet imam samo u vrtu i ne dam da se bere jer to njega boli. Šta baciti za kraj dok me nisu linčovali svi stanovnici solitera.

Glavnokomandujući je sredio, izgleda da smo pogodili jer su rekli da će opet doći iduće nedelje…

Nije baš kao u mašti, ali ja dobih serenadu…

Ne znam da stavim tu muzikicu, ali deo je na

http://youtu.be/7RYroCDxC0w
youtu.be/7RYroCDxC0w


Valcer, ako sad ne izadje, neću više ispravljati. Kažem ti NEĆE

- 09:07 - Komentari (39) - Isprintaj - #

srijeda, 17.09.2014.

Obogatite svoj život


Čitam u nekom časopisu kako život treba stalno poboljšavati, u sitnicama mijenjati i samo tako možemo biti sretni. Nudili su više opcija.
Onu u zdravom tijelu, zdrav duh, ili kako imati idealnu liniju sam odmah odbacila. Već u prvoj rečenici su savjetovali budjenje u ranu zoru, hodanje po rosi i 10km laganog trčanja po okolici. Rano budjenje mi nije omiljeno, rosna trava je ispunjena jutarnjom toaletom kućnih ljubimaca, a 10km trčanja kroz grad bi me otjeralo u izvjesnu bolnicu.
odbijeno
Druga opcija je revolucija u kuhinji. Kad se ja pojavim u kuhinji lonci zadrhte od straha, šerpe povuku svoje zagorene pozadine, a poklopci zajauče. Kod mene je uvjek revolucija. Plastika se pomirila s emajlom, expres lonac zaljubio u tavu i svi se slažu. Što se tiče promjene u izboru hrane, tu mi ni revolucija ne bi pomogla kad gvirnem u novčanik. Šparoga, brancin, vrganji i slične stvari su postale egzotika i povukle se pred domaćim krumpirom. Tjestenina caruje. Grah se za sad drži sa tendencijom da krene u rijetko viđene goste na stolu.
odbijeno
Ostade mi romantičnu večer s dragim. To mi se dopalo, svijeće, prigušeno svijetlo, romantična haljina s karnerićima, hladan šampanjac, škampi, malo jača šminka .. Sve sam tako sredila sa malim izmjenama. Svjetlo sam potpuno ugasila, a svijeću sam imala samo jednu. Haljinu s karnerićima nisam imala pa sam obukla traperice. Hladan šampanjac dobre marke, iz gore spomenutih razloga nije došao u obzir pa sam pivu stavila u vanglu za kolače.Škampe volim a la Parizjen, a za to mi treba tri sata, ako izuzmem avionsku kartu i vrijeme da dodjem do mora gdje jedino ima sviježih , pa sam napravila palčinke s orasima, kao afrodizijak. Malo jača šminka je ispala dobro pošto se rijetko šminkam maskara se osušila, pa sam je popljuckala i nakeljala po očima.
prihvaćeno
Ispalo je malo drugačije.Glavnokomandujući je otvorio vrata, popiknuo se na stolić koji je romantičnoo stojao pored vrata. Opsovao je i struju i tko ih postavi da maltretiraju narod i neke račune ... Brzo sam prekinula paljbu zavodljivo se smješkajući.
Uplašemno me je pogledao
-Nije Ti dobro ??
Treptala sam zavodnički, ali mi je ona vražja maskara ušla u oči i izazvala potok suza ... ona crvena krpa preko žarulje se upalila od svijeće i počela smrdjeti. Na kraju je sve ispalo dobro. Glavni zapovjednik je zgrabio pivu, uvalio se u fotelju podigao noge na onaj romantični stolić i pitao, žvačući palačinke,
-U Koliko počinje prijenos utakmice.
obavljeno
I sad ti se drži savjeta iz novina ...

Oznake: savjeti

- 09:34 - Komentari (55) - Isprintaj - #

utorak, 16.09.2014.

Tajna za mene ne postoji...


Dio sam tvog života.
  Pratim te od samog rođenja. Znam sve o tebi, koga voliš, tko te je naljutio, tko je intersantan, gdje ideš i što voliš.
Ne samo tebe, o svakom znam po neku tajnu.
Ponekad se sakrijem, neprimjetno pratim lijepu djevojku na plaži i uživam u njezinim oblinama. Volim je iznenaditi kad misli da je sama. Na nudističkoj plaži sam strah i trepet. Uopće, volim gvirkati na moru. One zgodne me gledju ispod trepavica, kao slučajno im se otkopča kupaći i otkriju mi svoje draži ...
Znam napraviti pasjaluk da nekom prisjedne brak, život. Mogu zavaditi i dvije države, državnike baš i ne mogu, oni se stalno ljube što često izgleda prilično blesavo.
Mogu biti genijalac kome se dive, i nikakav da čupaju kose kad me vide.
Najviše volim one golišavice koje pokazuju sve što imaju, i što nemaju pa su si dale uguratiu izvjesne dijelove tijela plastika, nije ovog našeg s bloga, nego nekog udrobljenog, pa se sad napuhavaju kao da im je to majka priroda dala.
Sudbina mi je svakakva. Cura ostavila dečka, zbog mene, čuj zbog mene. Nisam ja druge jurio i vodao po kafićima, pjevao im serenade, pa sad ja kriv.
Policija me obožava. Tura pred nos dokaze jadničku da je prošao kroz crveno. Vjerovatno policajci ne vole tu boju, pa se na nju ne smije voziti.
Mnogima vrijedim više od suha zlata. Kad kuća gori, mene prvo spašavaju, privijaju na grudi, moju djecu čuvaju i plaču kad ih gledaju.
Kako vrijeme odmiče sve sam bolji, što baš i ne vole neke damice. Kažu sad hvatam što ranije nije bilo moguće, neke bore. Bore ?? Što ću jadan, to hvatati, valjda ima nešto bolje.
Nagledao sam se svega i svačega, i dobrog i lošeg, i radosti i žalosti, i smjeha i užasa, ta ja sam samo mali, foto aparat, prisutan svugdje i sa svakim dobar drug.

Oznake: Sinki priča, pogodi ko sam

- 21:01 - Komentari (17) - Isprintaj - #

Sinki priča...Pogodi...

Obožavam žene.
Moram priznati i one mene. Retke su koje mogu bez mojih dodira
Žene!
Njihovi ispitivački pogledi!
Mere me, zagledaju, dodiruju.
Uglavnom se ne mogu odlučiti. Žene vole promjena, tek danije isti, a da je isti. Teško ja sa njima. Nikad ne znaš šta zapravo hoće. Htjele bi istog kakvog imaju, ali da sam drukčiji. Badava im govorim svako je na svoj način, svaka žena mora sama odabrati sa kim može, a sa kim ne može.
Uzimaju me kao da sam neko božanstvo, čežnjom, željom,nestrpljenjem.
U pogledu im vidim kad se odluče. Oči im zasvetlucaju, prave se nezainteresovane, a onda me odvode u svoje sobe. Pažljivo mi prilaze, kao da se boje da me ne povrede, i onda počnu da me skidaju.
Volim kad me razgolićuju, kad moje ružičasto telo bude slobodno. Ne puštaju me napolje samo malo, ne, prvi put hoće da me vide celog.
Duboko uzdahnu, napuće usnice i dodirnu me. Lagano prelaze usnama po meni.Gledaju me, dodiruju, usne su im glatke, tople, da poludiš.Dodiruju me jezikom, prstom, malo zažmure da bolje vide efekt.
Obično pomisle
-Dobro sam odabrala, ovaj ruž mi odlično stoji...

Oznake: Sinki priče

- 13:46 - Komentari (12) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 15.09.2014.

Albi razmišlja...

Image and video hosting by TinyPic

Kod nas je vremenska prognoza isto što i sportska prognoza
sa malom razlikom...
Sportsku prognozu nekad možeš i pogoditi.


Image and video hosting by TinyPic

- 07:43 - Komentari (16) - Isprintaj - #

nedjelja, 14.09.2014.

Farbanje sobe...


Dan po dan i leto prodje, a soba u kojoj je neko pušio kao da je fabrički dimnjak, ostade neofarbana.
Pogledam na Google koliko to košta, popipkah nekoliko telefona (kaže li se sad tako??) Sve u svemu, zaključak, mogu ja to sama.
Najteže je bilo odabrati boju, nežna marelica, ostalo mi je prodavac natrpao u vrećicu.
Sad maknuti ormar koji je tu od postanka svijeta i još malo ranije. Mora da ga je Eva držala kao garderober. Gurnuh jednom rukom, pa objema, sedoh na pod pa nogama, ni makac.
-Susjede, molim vas samo sekund da mi gurnete.
Susjeda me mrko gleda. Ali susjed gurnu pominjuči ravnopravnost polova.
Ostalo je bilo lako. Slikice su same sišle sa zida, oni čavlići su bili zabijeni kao da će tu čekati smak svijeta, ali, ako se izuzmu rupetine koje sam napravila skidajući ih, dobro je. Treba čekićem, zar ne??
Zavese su same sišle, trebalo energično povući da se vidi ko je komandant.
Onaj glupi tepih je težak dve tone i ne pokazuje namjeru držati dijetu dok ofarbam sobu.Susjeda više ne zovem, za komodu je popio tri pive i susjeda se naljutila što joj napijam jaču polovinu. Ih, jača, samo je malo gurnuo ormarić, i sama sam mogla.
Neću nikoga zvati. Za šta služe novine?? Lijepo ću sve poredjati po podu za svaki slučaj, i biće i poslije lakše. Novine?? Ko je izmislio internet izdanje?? Imam nekoliko časopisa koje čuvam za kasnije čitanje već pet godina… Frrrrr… sve je poredjano, ja na stolici staroj jedno 150 godina, ali jedinoj na koju se možeš popeti da se ne smandrljaš.
Gore, dole, gore dole, lako je, nežna marelica je malo tamnija od moje zamisli, ali osušiće se.
Mobitel
Skačem sa stolice, a ona kofetina sa bojom skače zamnom. Lagano kao da izvodi piruetu, boja se razliva po časopisima koji je ne primaju u naručje, nego je puste teći dalje i dalje i dalje…
-Treba li pomoć??
-Sad treba. Kupi mi boju, nežna marelica.
-Koji je to broj??
-Samo traži marelice, već iznervirana objašnjavam.
Stižu marelice,nije ta firma, ali marelica je marelica. Grabim boju i razmazujem je. Ono nežno je više vatreno, ali, osušiće se… Susjeda zvoni, skuhala je kavicu, pauza. Susjed se pojavljuje sa pivom, teta, traži gde će sjesti… Svi veselo ćaskaju, dive se mojoj samostalnosti i ne odlaze.
Nastavljam oko ponoći kad sam oprala šalice, ispraznila pepeljare, ispratila goste.
Ne vidim više ni belu mačku, završavam zidove, plafon neću, neka je i zelen, a ne drapkast.
Okrećem se pobedonosno po sobi.
Prozori su umrljani, tepih je gvirnuo sa nekim mrljama narandjastim, zidovi su svih crvenih, žutih i sličnih tandrmoljastih boja.
Više liči na eksploziju atomske bombe nego na izlazak sunca.
Ko je rekao da nemam smisla za slikarsvo?? Oko dva jutro skačem zadovoljna sa stolice uzdahnem zadovoljno i pomislim
Postoje ljudi koji bi za ovakvu sitnicu zvali majstora, a ja sve sama…

- 07:38 - Komentari (45) - Isprintaj - #

srijeda, 10.09.2014.

Balerina...

Nisam labud,
ali možda postanem balerina...


Image and video hosting by TinyPic

- 07:28 - Komentari (35) - Isprintaj - #

utorak, 09.09.2014.

Telefon...

Nije lako biti mlad…
Sjećam se…kao jučer da je bilo.
Mora da je padala kiša, ona, što kažu pjesnici, kapljice kiše kao suze slivaju se niz okna duše, ljubavi…negde se slivaju,najstrašnije slivanje je u kupatilu kad prsne cijev, ali nije dovoljno romantično. Boli, boli do bola, kao kad je zub u pitanju a nemaš petlju otići kod zubara. Ruže se… nešto im se dešava jako tužno, verovatno nemaju u vazni aspirin pa gladne venu, lattice padaju jedna po jedna, to je jako poetično, a tek što pravi nered… E tako pesničko pačenički raspoložena sedim,. Blejim u ništa sjećam se što je bilo, još više što je moglo biti, a nije.
Briga me za rešavanje svetske krize, pada standard i slične tandrmoljke. Moj život je katastrofa, ja sam najnesretnija na svijetu.
Sedim na fotelji. Ruke mi zgrčene, malo povijena napred, ne trepćem, gledam u telefon.
Ćuti..
Zašto ne zazvoni?
Rekao je da će me zvati... rekao je, on je divan, ne bi kazao nešto što ne misli...
Idem po čašu vode, usne su mi suve, da nije zvonilo u medjuvremenu??
Ne, sigurno se telefon pokvario... sigurno... Dižem slušalicu tam tam tam tam... Brzo spuštam slušalicu. Šta ako je baš ovog trenutka zvao... Naravno zvao je i odustao kad je video da je zauzeto.
Ko zna šta sad misli???
Ne, neće me zvati, sigurno neće. Ne dopadam mu se, misli da sam dosadna, neduhovita. Neće zvati sigurno.
Mobitel! Gde mi je mobitel???
Panično trčim po kući... Nema ga nigde.
Znam, zvao je, zvao, a ja ko zna gde sam ga stavila...
Prevrćem tašnu, izvrćem torbu, nervozna bacam sve iz fijoke...
Uf.... Tu je... visi mi oko vrata...
Zvoni, molim te... samo jednom, pozvoni...samo zvrcni. Obećavam neću više biti namrštena, neću se ljutiti na sitnice, samo pozvoni...
Ma, zvoni kad ti kažem...
Držim ruku iznad slušalice.
I... I....
Zvrrrr.....
Konačno!Samo da nije neka glupa reklama.
Trčim preko sobe, saplićem se na otvorenu fijoku, rušim nepopijenu kafu, bacam se na telefon.
Daaaaaa...a ti si... Ne, ništa specijalno momentalno ne radim... (Navlačim cipele u hodniku, prevlačim četkom kosu)
Neeee znaaam...
-Halo, (zakopčavam farmerke)
Doooobro, pa... mogli bi da se vidimo jedan dan...(provlačim glavu kroz majicu)
Možemo za neki dan (držim ključ u ruci)
Sada??? A ne, nikako ne mogu, nešto sam planirala (otključavam vrata) Dobro kad ti je važno, vidimo se za pola sata...
Šta ispred kuće si?? Šta čekaš, penji se!!
Sunce sija, ruže cvetaju, ovaj svijet je divan…

- 07:47 - Komentari (21) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 08.09.2014.

Veliko spremanje...

Došao je dan D.
Prišunjao se i pogledao me strogo: veliko spremanje kuće!
Uzdišući izvlačim usisivač, elegantnim pokretom primabalerine klizim sobom izvodeći piruete.
Nestaju neprijatelji u vidu mrvica, neki papirići, kamenčići, doneseni ko zna kako, pevušim i okrećem se… ne dovoljno lagano, neki krak iza fotelje povukao gajtan, obmotao se oko vaze preteći da celu moju konstrukciju naredjanih knjiga u vidu Ajfelove kule spremnu za brisanje, pretvori u Pompeju.
Opasnost u zadnji čas izbegnuta.
Iza ormara pojavljuje se ogromni pauk, zaklanja mi vidik, veći je od Himelaja. Gleda me strogo očekujući da vrištim. Namršten gleda ko ruši njegov mir.
Šipak, ne bojim se pauka… Kad je video moj preteći pogled i sprej protiv buba u ruci, pokušao je da pobegne u svoju sigurnost.
Prekasno!
Hvatam ga novinama i izbacujem kroz prozor nadajući se da će se tamo negde udomiti i sprečiti goste u obliku muha i komaraca.
Ko je izmislio zavese, tepihe, vaznice, pikslice, one glupe figurice donesene ko zna od kudai slične tandrmoljce?? Uspomene, skupljači pršine i sjećanje na već zaboravljene doživljaje. Dobro, ako ih je već izmislio, što li ih turi u moju kuću?
Uzimam crnu vrećicu, zahvaljujem u sebi onom ko je izmislio tu plastiku i „uspomene“ završavaju u njoj.
Druga vrećica prima u svoje naručje novine koje ću pregledati sutra, časopise sa receptima koje ću jednog dana isprobati, sa modelima haljina koje su bile moderne u srednjem veku.
Treća vrećica, ili bolje reći vrećetina, se malo zgrčila, uplašila se koja će nju muka da snadje. Gledam strogo po kući, energično je uzimam i trpam krpe koje su za neku svrhu samo niko ne zna koju. Nije za bacanje, može zatrebati. Teška srca se odvajam od stvari, svaku pogledam tri puta, ali uhvatilo me bacanje, nema sentimentalnosti.
Srećno stojim na raščišćenom ratištu svoje kuće, misleći kako će svi diviti i priznati moju muku. Malo tugaljivo gledam vreće, možda ipak treba spasiti neke stvarčice od ludila bacanja.
Sve je čisto, blistavo, kao da si u nekoj prodavnici nameštaja, meni je malo i antipatično, kao da niko tu ne živi...
Zvrrr...
Prijateljica.
Ja sva srećna, nisam radila uzalud, odmah će primetiti sa vrata
-Vidi što sam sredila kuću, kažem ja za svaki slučaj, očekujući ovacije
-Da da, kaže ona, okreće se strogo, a ja kao da polažem ispit.
-Nisi sredila cveće, imaš suvih listova...
Toliko o poslovima u kući, vidi se samo ono što nisi uradio...



- 07:26 - Komentari (21) - Isprintaj - #

subota, 06.09.2014.

Tuga...

Plakala sam jednom zbog smokve
koja je padala jer je neko nije mogao brati.
Danas sam drugi put. Kiša joj je ubila plod...
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic

- 11:04 - Komentari (27) - Isprintaj - #

petak, 05.09.2014.

Zabranjujem, po ideji Ana Marije


Civilizacija je nastala kad je prvi čovjek ogradio komadić zemlje i zabranio drugima ulazak.
Što se ne rodijh tada, pa da ga tresnem po glavi.
Od tada zabrane caruju.
Mi više nikome ne verujemo.
Čudni smo, ne znamo što treba, što ne, pa nas se mora stalno kontrolisati.
Dodje mu kao da smo roboti bez čipa za logiku.
Susjeda izlazi. Nekad bi pritisnula kvaku i otvorila vrata. Sad ronda dva sata dok poskida sve reze, otključa tri brave i skine rezervna vrata. Ima vrijednosti u kući, nije da nema. Videla sam sliku uramljenu, sa vjenčanja, nakit tri niske bisera po metar i pol. Mora da je fotograf bio Pikaso, a biseri su sigurno pravi kad stanuje u soliteru.
Imamo i nadzornu kameru na ulazu. Glavni „gledači“ i čuvari su penzioneri koji čekaju poštara i omladina koja je prestala bilo šta čekati.
Udjem u prevoz. Nova pravila. Da bi poboljšali prevoz gradjana u mom gradu smanjili broj autobusa, a povećali broj kontrolora. Nije mi baš jasno kako to sad ide. Da li kad čekam bus duplo duže, treba uzjahati kontrolora pošto on češće dolazi?? Bilo kako bilo, niko ne vjeruje da imam kartu, pa su je na liniji od tri četiri stanice, tražili tri puta.
Kad odem do pošte, banke, pritiskam neke gumbiće, ulazim u malu sobicu. Tamo se obavezno zaglavim sa nekim bezveznjakom, izgleda da Oliver Dragojević nije u mojoj banci, bar ja ga nisam srela.
U banci, ako idem na tri šaltera na svakom traže osobnu, karticu banke i samo što me ne slikaju. Na običnom smrtniku su dosta hrabri, one koji dodju sa pištoljem, puštaju preko reda.
Zabranjeno je prelaziti ulicu gde ti je zgodno,
zabranjeno je pušiti u kavani,
na ulici, na tramvajskom stajalištu,
zabranjeno je biti prost pred damama, ne znam da li to vredi za one koje ordiniraju noću,
zabranjeno je kasniti na posao,
zabranjeno pljuvati po podu, bacati papire,
zabranjeno je praviti svinjarijem osim ako nisi političar.
Niko nikom više ne vjeruje.
Znam i blog ima milion šifara, kao zaštitili se privatni podaci. E, baš bi se ovajdili da većini od nas i saznaju te podatke.
Ti što čitaš samo zadnji red posta, ne vjeruješ da je trebalo sve pročitati.
Zabranjeno je zabranjeno, a i pisati duge postove treba zabraniti... Nema više, ko čitao, čitao, ko nije, drugi put će.

Oznake: Zabrane

- 21:42 - Komentari (23) - Isprintaj - #

Sinki, stara priča...

Ulazim u garažu.
Kasnim, trčim prema kolima.
Znam da me one kamere snimaju sa svih strana, ne mogu ni nos da počešem, a baš me zasvrbio. Frkćem nosom, pravim grimase, baš me briga za kamere, zveckam ključevima provlačeći se izmedju stuba i kola koja su opet nakrivo parkirana.
Tog trenutka sam ga videla.
Stajao je izmedju stubova. Ako pogled može da hipnotiše, kao zmija žabu, on me je hipnotisao.
Ne dišem.
Gledam ga, gleda on mene.
Tajac
Manijak!
Nećeš mene, pomislim. Hoću da viknem, da pobegnem, da nestanem, da zovem u pomoć, ali samo stojim i gledam ga. Noge mi se zakovale za pod, ne mogu da se pomerim.
Neizvesnost.
Trenutak!
I tu se otkačim, počinjem da urlam. Skačem na haubu, ne mislim da ću je ulubiti, ne mislim na kamere koje to sve snimaju i kako će da mi se smeje ceo soliter. Gde baš danas obukoh suknju. Dižem je koliko god mogu. Podižem nogu, drugu... panično puzim ka krovu kola, prebacujem se na susedna kola, a on mali baksuz, pobeže. Uplašio se, derala sam se kao da je slon naišao, a ne mali, sivi miš

Oznake: Sinki priča, pogodi

- 10:13 - Komentari (35) - Isprintaj - #

četvrtak, 04.09.2014.

Optimizam...

Optimizam...
Najvažnije je biti uvjek nasmijan, dobre volje i slati dobre vibracije.
Noćas umjesto plahte uzela sam dve deke. Širom otvorene prozore u sred noći sam veselo nogom šutnula da se cijela kuća tresla.
Vedra i nasmijana istrčala sam u ranu zoru u divno letnje jutro. Umivanje je bilo kao mačka repom, a vežbanje trčanje niz i uz stepenice po debele čarape, pulovere i jaknu. U sebi sam pominjla metereologe koji dugoročnu prognozu čak od tri sata, promašili.
Samo veselo...Kokice silikonke pokisle ispod perja, koka primadona uvredjeno nije izašla iz svoje spavaonice, petao omašio svoj posao prvi put. Raduju se i purice deru se kao da ih kolju, traže sunce.
Mališani, pilići, domaći, pa prostaci, uvukli se u slamu i samo gvirkajukad će doručak. Što oni znaju šta je optimizam, njima sve lepo.
Smokva se tek narogušila. Pobacala na mene zrele smokve. Mahnula sam joj veselo, ona podmetnula neki svoj plod pod moje noge, te ja u stilu balerine zaplesah radostan ples.Panično se uhvatih za granu i ona me okupa sa 2-3 litra rose. Kažu to je zdravo.
Ona pokošena travica koja se trebala osušiti pa pokupiti, a neko imao druga posla, pretvorila se u zelenu lepljivu masu koja je skočila na farmerke planirajući da tu ostane i posle kuhanja u perilici...
Veslo, mokra do gaća, vratila sam se u raj letnje kuhinjice. Jež je imao iste namjere, neko mu je otvorio vrata, pa se poslužio mojim doručkom.
Ništa, ja sam optimista. Kiša je normalna pojava, reče mačak Albi sjurivši se sa tavana mokar kao miš. Ne znam zašto se kaže miš jer ni mačak ne izgleda previše suho... Da li ste videli capice mokrog mačka po pločicama u kuhinji?? Možda bi neko rekao da je to poetično, uradio fotke da ti pamet stane, ali ja sam uzela metlu u ruke. Albi je to shvatio kao otkaz doručka, a meni je došlo da sjednem na tu metlu i odletim u krajeve gde je leti sunce i toplo...
U novinama piše da je uvjek tako bilo, kišna leta, oluje,tuča, hladnoća, ali smo mi zaboravili. Nisam znala da sam tako mlada.
Samo pozitivne misli i osmeh na lice.


Leto je prošlo.
-Nije
-Jeste
-E baš nije, videćeš ti.
-Odoh ja ovi se samo svadjaju, a leto nije ni došlo..

- 09:55 - Komentari (25) - Isprintaj - #

srijeda, 03.09.2014.

Meca kuhar

Gleda meca blogere i muške i ženske, sve sami kuhari. Ne znaš što je lepše kad spremaju ili kad je gotovo. Ako su kolači, svima isto perfekno ispadne, ako je torta ona sa imenom, svima lepota. Sad će i meca tako. Nema više improvizacije.
Recept s Googla. Tri puta čitam, otvaram novi folder i za svaki slučaj pišem na papir. Ima da bude kao na slici.
Prvo sam materjal poredjala po stolu, pa milion sudova, kašika, zdelica i slične tandrmoljke.
I krenem ja.
Mramorni kolač, ovakav je na Google




Ona jaja od koka stara jedan dan se ne odvajaju kao jaja sa placa. Neće, drži se žumance za belanjce i ne pušta, a kad pusti skoči u pogrešnu zdelu. Nije važno, nose koke.
14 kašika. Šta mu je sad to?? U apoteci se lepo zna, kk je mala za kavu, a k je za juhu i tako se dozira. Za svaki slučaj trpam onom velikom, i malkice više. Od viška glava ne boli.
Mešam, sve po receptu i uzdišem. Nema meco, improvizacije, ima da bude mramorni kolač kao na slici.
Za ono ulje mi došlo da ga frljnem kroz prozor, srećom kiša, pa zatvoreno. Neće lepo da izlazi, nego pojuri kao da ga mama suncokret gleda, pa se producira.
Na kraju sipa se ono što je žuto, polovina, a u drugu se stavi kakao. To izgleda jednostavno, ali ta žitka masa na sve strane bježi i neće da kaže kad je polovina.
Strpam ono žuto u pleh, pa dodam 2k kakaoa i to zakeljam odozgo, pa vilicom malo potapkam kako piše. Rerna koja je već dva sata na 200 stepeni čeka. Sva blažena otvorim da strpam mramor... Ijaaaoooo belance ulupano stoji na stolu i kesi se na mene. Trebalo ga je ugurati u onu masu. Baksuz nije mi šapnuo, naljutio se što sam ga izlupala. Šta sad??
Puslice?? E, nećeš. Strpam ono belance odozgo, i prstom sve zamešam (100puta sam prala ruke) Onaj kolač prima, nije da ne prima, ali na mramoni kolač i ne liči previše.
Eto, uzdišem meni nikad ne ispadne kako je nacrtano. Nije važno, smandrljačemo kolač dok trepneš, a neću priznati da je to mramorni kolač i naravno, svi će reći opet kolač AnaM šta ću kad sam popularni izumitelj recepata.
Ispalo, sesti pa plakati, ali ukusno…
Ona dva kolača sam stavila za slikanje da se vidi ima I žuto…

- 11:44 - Komentari (39) - Isprintaj - #

utorak, 02.09.2014.

Oprosti...

Za vikend došlo neko društvo u vrt.
Kako već to ide, muški raspalili roštilj, a ženske samo smetaju, kažu oni.
Ja nisam imala nikakav posao, samo samo donela čaše, tanjure, escajg, stolice. Dodala sam roštilj, donela so, napravila salatu, donela pivu, hladnu, toplu, i pivu onako.
Gošće su gošće, one sede i pijuckaju sokove, gazirane, negazirane, mineralnu i običnu vodu sa ledom i bez leda. Nadje se još neki tandrmoljak da uradim dok sedim tako besposlena...
Deru se pilići, kokići i purići, vrijeme im je za večeru. Ništa ne radim nahraniću gladuše. Svako jede malo drugačiju hranu. Oni pilići, kao da im je tata noj, a ne petao, drugi majušni kao da su vrapčevi. Mora da je neko uzimao jaja s brda s dola, I stavio pod jadnu koku. Oni mali brzi, pa pojedu onim velikim… Odjednom smeh. Gosti me gledaju i “umiru”od smjeha. Ja kakva sam znatiželjna, odmah dotrčim da čujem vic.
-Ništa, ništa, samo ti nahrani piliće.
Odem ja sad kod purica, a one porasle ne mogu proći pored njih, opet salve smeha.
Ja se naljutila, podbočila, samo što metlu nisam uzjašila
-Odmah da ste rekli što mi se smijete.
Onako i dalje se cerekajući, objasniše.
-Kad si ušla kod pilića rekla si kokma.
-Oprostite samo da prodjem.
-Hm… nisam…
-Purićima kažeš, “mališani, oprostite, samo malo da dodjem do hranilice”
Hvala, molim, oprosti, obične reči, svakodnevna upotreba, ali ipak ne treba preterivati...


- 07:56 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 01.09.2014.

Ode leto...

Neko se kupa u moru,
a oni koji kao vole planinski vazduh,
kupaju se u lavoru.Nije loše ni kupanje u plastičnom lavoru...



Nažalost leto prodje,more ostaje, a lavorče mora da se pakuje...
I pre toga da se opere...užas od posla, kaže Glavnokomandujući
src="http://mecabg.blog.hr/slike/m/s7300667.jpg" alt="" />






Gotovo do sledećeg leta...

- 07:32 - Komentari (27) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se