AnaM

Za vikend došlo neko društvo u vrt.
Kako već to ide, muški raspalili roštilj, a ženske samo smetaju, kažu oni.
Ja nisam imala nikakav posao, samo samo donela čaše, tanjure, escajg, stolice. Dodala sam roštilj, donela so, napravila salatu, donela pivu, hladnu, toplu, i pivu onako.
Gošće su gošće, one sede i pijuckaju sokove, gazirane, negazirane, mineralnu i običnu vodu sa ledom i bez leda. Nadje se još neki tandrmoljak da uradim dok sedim tako besposlena...
Deru se pilići, kokići i purići, vrijeme im je za večeru. Ništa ne radim nahraniću gladuše. Svako jede malo drugačiju hranu. Oni pilići, kao da im je tata noj, a ne petao, drugi majušni kao da su vrapčevi. Mora da je neko uzimao jaja s brda s dola, I stavio pod jadnu koku. Oni mali brzi, pa pojedu onim velikim… Odjednom smeh. Gosti me gledaju i “umiru”od smjeha. Ja kakva sam znatiželjna, odmah dotrčim da čujem vic.
-Ništa, ništa, samo ti nahrani piliće.
Odem ja sad kod purica, a one porasle ne mogu proći pored njih, opet salve smeha.
Ja se naljutila, podbočila, samo što metlu nisam uzjašila
-Odmah da ste rekli što mi se smijete.
Onako i dalje se cerekajući, objasniše.
-Kad si ušla kod pilića rekla si kokma.
-Oprostite samo da prodjem.
-Hm… nisam…
-Purićima kažeš, “mališani, oprostite, samo malo da dodjem do hranilice”
Hvala, molim, oprosti, obične reči, svakodnevna upotreba, ali ipak ne treba preterivati...