Kako voziti kola kroz gužvei uparkirati ih…
1.Najvažnije je biti mrtav `ladan, spreman na sve.
2.Kola moraju biti čvrknuta sa svih strana (može i vozač), izgrebana, pohabana, ulivaju više strahopoštovanja.
3.Prvo, desni žmigavac, da se zavara protivnik, a onda se sjuriti na levu stranu.
4.Voziti lagano sa što više kočenja da se čuje škripa, tako se svi drže na pristojnoj udaljenosti. Šta ima da se lepe i nerviraju te.
5.Pri ulazu na autoput, prvo naglo zakočiti sve protivnike, to jest učesnike u saobraćaju zbuniti, onda zatvoriti oči i dati gas. Provereno, uspeva. Dok se snadju, ti si već na autoputu.
6.Kad se već ubacite na autoput, kako ima više traka, da vam ne bi smetali ostali, dajte, a i ne mora, žmigavc i krenite svojom šklopocijom, na kojoj se vide tragovi svih mogućih i nemogućih okršaja sa ostalim učesnicima saobraćaja. Izaberite nekog sa zalizanom kosom koji se miluje po glavi, ima mobitel, a kola mu srebrnasta, metalik upravo izašla iz fabrike i zaletite se u njega. Kad on panično pobegne, komotno se raširite po autoputu, žensko mora da ima prednost, i točka.
7.Nije loše ni ono kad se upale četvorke u sred vožnje, dobije se dragoceno vrijeme dok ostali ukapiraju ti si odmakla…
8.Protivnici za volanom ne vole kad im pokažete prstom na čelo ili zavrtite rukom, onako u krug, to ih baš razbesni. Neki tada pokazuju i srednji prst. Ne znam šta time hoće pokazati? Da su manikirali nokte, vjerovatno... Šta to mene briga, i ja sam oprala zube, treba li svima se keziti???
9.Semafori imaju razne boje svjetla. Kapiram, kad je crveno, čekaš, kad je zeleno, kreneš, ali ono žuto mi ide na nerve. Potpuno je nepotrebna. Ja samo dam gaaaaas... ako ne čujem tras-bum, dobro je.
10.Policajce saobraćajce bih ukinula. Kao djeca, sakrivaju se po nekim tutumišama, a posle nešto zakeraju. Što lepo ne stanu da ih čovek vidi, nikad ne bih dala gas na ograničenju, a još manje prešla preko pune linije. Ne, kao neki baksuzi se sakriju i samo ponosno iskoče kao da su učinili neko veliko djelo. Što očekuju, medalju??
11.Kad se završi vožnja, što će reći kad dodješ na cilj, dolazi najgore, parkirati kola. Uf...uvek mi je premalo mjesta. Nadje se neka žrtva da mi pokazuje, maše nešto rukama, okreće ih po vazduhu, pokazuje mi dlanom gore-dole, pa nešto levo, desno. Ne trudim se da ga razumjem. Kad dotaknem druga kola branikom, znači ne može dalje, ako se čuje zvuk grebanja, znači da je doticanje bilo pravi klinč, treba dati pun gas, i otrgnuti se iz zagrljaja. Nije velika mudrost.
Muški drugačije parkiraju. Idu malo napred, pa onda u rikverc, tako da tog trenutka možeš ući komotno ukrivo na parking mesto. Primetila sam da im se to ne dopada i znaju biti vrlo neugodni.
12.Ima još, ali stavili kamere u garažu, sad svaki put kad parkiram moram se smeškati jer cijeli soliter bulji i strepi u čija ću se kola zabušiti. Perveznjaci.
Kao da je to nešto. Priznajem, za komotno parkiranje mi možda i treba malo više mjesta, onako, kao za kamion sa prikolicom, omanji kamion,da se razumjemo. I kola nisu baš onako u milimetar, pa šta neće tu vjekovati…
Toliko od mene, ako nekome treba još koji savjet, samo neka me pita. Nemoj posle, nije znao, uzeli mu dozvolu i nakarikali neke bodove. Nije to nogomet da se raduješ dobijenim bodovima, dapače…
